Još jedan 7.oktobar u nizu...

Stvarnost je za one koji ne mogu podneti snove.

Sigmund Frojd

Zar je zaista prošlo toliko godina već kada su nsaše prerano otvorene pupoljke mladosti spržili jaki mrazevi i ostavili za sobom svenule latice,da nikada više ne urode plodovima života?

Ciklično se ponavlja ta slika na celuloidnoj traci naših sećanja.

Ponekad zaiskri nada da i nije baš sve tako,kako nam na prvi pogled izgleda.

S vremena na vreme,srećom,osetimo kao nam krvotokom kolaju sokovi ljubavne strasti,onakve kakvu sada prepoznajemo,sa tugom,u nekim srećnim mladim parovima.

I znamo da će kroz njih,naslućene godine neke,izniknuti nežne mladice ljubavi i da će oni,sa rukom u ruci i zaljubljenih pogleda da žive neke srećne godine naše.

Imaće,ničim realno izazvanu,veliku snagu entuzijasta.

Imaće neverovatnu moć strasti i veru koja je u stanju nda planinje pokrene,da kroz zidove prolazi koa kroz vetar.

Verovaće nepokolebljivo u to veliko Sutra,kao što smo nekada i mi verovali.

Sanjaće umesto nas…

Sa tugom gledam na naše unutrašnje glasove ljubavi,koji šapuću u svojoj obamrlosti,a već ih je privila sopstvena tišina.

Njihova rumorenja nas godinama u lažnoj nadi ohrabruju da nladost nije prošla.

Obmanjuju nas zadovljivom iluzijom koja nam je tako privlačna..jer,potrebna nam je da preživimo u ovom,za nas teškom vremenu.

Mi više ne umemo,kao nekad,da sanjamo širom ovorenih očiju.

Tek širom zatvorene oči nas vode u sećanja.

Neverovatno je mala mogućnost,u promilima tek,da možemo da ponovimo neke davne pogrešne korake.

To su bili putevi izazova kojima smo sticali znanje,iskustvo,mudrost…stvarali smo realniju sliku od one u našim snovima.

U godinama smo kada više nismo ni naivni,ni nesmotreni,iskustvo nas je obučilo da prepoznamo ćorsokake.

Ono nas je i deformisalo nepovratno,nažalost…ogrubeli smo prema slici koju smo želeli za sopstveno biće.

No,čini se da ljubav uporno u nama još stanuje,prepoznajemo je po njenom neponovljivom,prepoznatljivom mirisu.

Njen dah je zauvek ostao utisnut u naše nozdrve,prilepljen na naše nepce.

Udišemo je I dalje kao fatamorganu,često ne verujući da je prisutna…ali,i dalje je udišemo.

Dišemo njenim dahom I u ovim već nadolazećim poznim godiunama,kao i koliko decenija ranije…čini se da je u nama vekovima,milenijumima.

Koliko je već puta prošlo tih naših proleća kada je vetr raznosio behar oko nas…i ostavljao ga nataloženog zauvek u nama.

Pre toliko mnogo godina su nežni pupoljci mladosti nikli i zasuvek ostavili svoj mirisni trag u nama.

Ostavili su ih zauvek u ehu vremena večitih,autentičnih ljubavi našeg života.

Ps.Srećan ti rodjendan,Lejla….