KROZ LIRSKU PARTITURU STRASTI

Nekada značaja nemaju naša imena ni trenutni životi u kojima smo zarobljeni.

Nazivamo se ionako drugačijim rečima,emotivno obojenim,imenima kakvim nas ne oslovljavaju ljudi kojima smo važni.

I naši životi u takvim trenucima su relativna pojava,jer smo samo ponekad tamo gde i želimo da budemo..negde,sa nekim.

Nekada značaja nema ni grad,ni prostor omedjen dolascima i odlascima u kojem se čekamo, nalazimo, sjedinjujemo,osećamo krvotokom...

Ovo sivilo olovnog neba koje će svakog trenutka prosuti svoj mokri teret na krovove naših standardnih prebivališta,rasuće i sećanja na slične kišne dane,one na prelazu godišnjih doba koje posmatramo kroz prozore neke strane sobe u nekom stranom gradu..

Šćućureni u kutku bezbojnih hotelskih zidova bezimenog grada,u jednoj bezimenoj državi,delu planete imenovane kao Zemlja,deo smo nje kao što je ona deo nepoznate Vasione...nas dvoje,večita deca u potrazi za nepoznatim,zagrljeni,svako u svojim mislima,odsutno gledamo besnilo oluje i sevanje gromova,kroz zamagljeno okno našeg malog sveta.

Waiting for a hard rain comming....do you remember,darling?

Razlije se ta teška kiša po našem telu,preplavi nam dušu i mi onda osetimo onu nikad dovoljno prisutnu toplinu,osluškujemo sopstvene misli i gorimo vatrenim iskrama.

To je onaj oganj sakriven u ovom ugarku koji plamti našim telima,koga kiša samo raspiruje,a ne gasi.

Suprotno zakonima fizike,saglasno postulatu ljubavi...

Takva iskričava sećanja pucketaju i podsećaju da nikad ne mogu biti zaboravljena.

To su svi oni zanosni,kroz strepnju rodjeni momenti koji nas na kraju svog puta vode u sladostrašće...nešto čega malo imamo,pa onda malo više nemamo.

Čežnja u njima večito caruje u sopstvenoj neutoljivoj gladi i žedji..

U malom talasu naše prepiske prošle noći,gde smo na blaga osećanja uzvraćali blagošću,umalo da kroz virtuelna E-mail pisma ne izrekosmo i one reči koje obavezuju...reči kojih bi se kasnije pokajali.

One su ostale da lebde u vazduhu,neizgovorene,poput jasno ocrtane slike,poput čuvenog Rafaelovog platna na kome dvoje zaljubljenih plešu pokretima svojih obnaženih tela,na muziku koja nikada nije napisana za pomenutu sliku-libreto.

Ta slika ostaje negde u podsvesti,kao uspomena na naše retke trenutke,kao prepoznatljivi aksiom strasti.

Ona je upečatljivi opažaj lepote nagosti.

Jer,kada telo govori,reči ćute...a kada se reči nižu,telo treperi i blista neponovljivim sjajem kao ona topola u Čehovljevoj „Stepi“,zauvek utisnuta u naše pamćenje.

Gde si sada i šta radiš,željo moja strasna?

Pod čijim krovom pokušavaš da sviješ svoje krhko gnezdo?

Tražiš li i dalje,preturajući po lavirintu sopstvenih misli,taj put želje ponovo do naših snova,do srca nam nemirnih,gradiš li put kojim ćemo se susresti?

Vraćaćemo se nas dvoje nama samima,uvek iznova,kroz vekove i milenijume u radjanju nekih novih,a naših duša...u njihovom sastajanju i njihovom rastajanju.

Znaš li da su vekovi i milenijumi nešto što se,kao na vreme,ozbiljno ne računa u Svemiru?

To su samo imaginarne,ništavne ljudske mere....

Dok ispredam svilene niti iz zaostalih tvojih poljubaca i od njih gradim mrežu koju požudno moje ruke navlače na tvoje telo,klizeći po koži tvoje obnaženosti,i dalje si pored mene,na ovoj postelji od snova.

Dok napolju grmi i seva,kroz večitu bitku neba i zemlje,u kojoj nema pobednika ni pobedjenog,vidim i nas dvoje…

U grču strasti,u grubim pokretima tela,u neosetljivosti za stvarnu boil,nas dvoje kao da vodimo istovetni, muško-ženski rat.

I ovde nema pobednika i pobedjenog,ovde se samo izistinski fizički bol pretvara u božanski osećaj lepote zadovoljstva.

Ovakav antagonizam bola i zadovoljstva više nigde ne postoji,bar ovako autentičan.

I dalje si živo prisutan na ovom emotivnom ratištu,blaženog osmeha i pogleda mirno upravljenog negde u daljinu,kroz prozorsko okno..

See me…touch me…feel me…are you don`t want me,darling?

Kroz beživotnu tišinu polutame,u uglovima ove sobe,još odzvanja eho tvojih nepristojnih (kažeš ti),perverznih (kažem ja),reči.

Zauvek utisnute,poput žiga na srcu,one šapatom plave damare u mom uvu,rasplinjuju se mojim čulima kao što magma klizi niz užareno grotlo vulkana..

I nas dvoje u ovom prostoru smo ponovo uživo,u istoimenoj slici,kao da nas je ovekovečio neverovatni Prever:

“I čaše su bile prazne i flaša razbijena,

I krevet raspremljen i vrata zatvorena..

I sve staklene zvezde od sreće i lepote su treperile

u prašini nepročišćene sobe.

I bio sam mrtav pijan i lud od radosti,

i ti živa pijana i gola u mom zagrljaju...”

Još uvek ovim prostorom koga omedjuju teški zidovi samoće,odzvanja eho “skarednih” reči koje razmenjujemo sasvim spontano...valjda nas ova ekstremno emotivna situacija nagoni na njih.

I sećam se svakog njihovog slova,telo mi zadrhti pod svakom njihovom sinkopom:

“Divno je da si prirodna i otvorena…

A ono što pitaš…ja na to odgovaram iskreno i pitam onda,ogoljeno,reklo bi se prostački:

Kad si naga,da li ponekad pomisliš na golo muško telo?

U svojoj polovini kreveta,obmotana paučinom prolaznosti i odevena samo u spavaćicu od mesečine,kakve misli te pohode?

Poželiš li a te nečije mekane usne dodiruju,ljube ti nabrekle dojke,da klize unutrašnjom stranom butina,od kolena naviše,prema medjunožju..?

Imaš li neukrotivu želju da ugledaš sopstveni “mračni predmet želje”,da ga posmatraš kako pred tvojim očima nezadrživo raste,istovremeno i zastrašujući i lep u svojoj pojavi?

Kada si poslednji put poželela da ga imaš…osetila ga kako klizi,kako te omamno žari,kako prodire u poznatu mu dubinu?

I ti tada širiš uzdrhtale butine da mu napraviš nesmetani prolaz dok ponire u tamni vilajet strasti…

A on onda od zadovoljstva,od lepote dodira počinje da vlaži,iako još dugo u tebi blago talasa..narastao,tvrd do pucanja,grčevito se kreće u sve žešćem tempu…

Ahh..samo još malo,samo još koji trenutak večnosti i zaurlaće iz njega najčistija tečnost koju je priroda mogla da stvori…savršenstvbo materije u kojoj je kodiran novi život.

A dotle..ponovi mi,opet,ovo sve što sam rekao...i pitaj me šta voliš da ti radim..

Idemo još jednom,ljubavi…”

I dok sobom odjekuje bezglasni šapat tvojih bezobraznih,perverznih,skarednih reči koje me dovode na granicu onesvešćivanja,ja pod lažnim sjajem zvezda i ljuboornim okom meseca,ponovo vodim ljubav sa tobom..

Greška nekada nije greška.a još manje je greh…

U biti,reči,kakve god da su,nakon što su spontano izazvane,dodju u svoju luku..

Njih može da razume Neko sa tananim,suptilnim tkanjem duše i sa večitim nemirom u srcu.

Tim retkim darom izradjen je,od sofisticiranog materijala,taj Neko..

Takav Neko jedini i ume da oseti lepotu prirodnog,ogoljenog u njegovom značenju i da ga opiše ili naslika.

I da nadahnuto ovekoveči tu njegovu lepotu kroz lirsku partituru..

Samo u takvim  trenucima zima daruje proleće pre vremena.

Duša i telo počinju da beharaju,reči nagone vrelinu kroz njih.

Jer,kada se snegovi otapaju,voda počinje da raste.

I sve u vazduhu zamiriše na proleće..na zaljubljeni pogled,na topli zagrljaj,na nežni poljubac.

Zamiriše na naše sjedinjavanje koje nam je,kroz genetski kod,Gospod mudro darovao..

I evo..u gladi za potvrdom da smo još živi,ne osetismo da je već i leto na pragu.

Još jedno leto koje će,u intervalima,biti samo naše……

Ps.

Ako želim da stignem do tebe,sve drugo moram zaustaviti..

Pokrenuo si Zvezde i galaksije,pokrenuo si Svetove,da bih pokazao meni..

Jesam li srećna zbog toga?

Prećutaću odgovor........