ZA RASTANAK
U polumraku ove sobe koju poslednji put nazivam našom,dižem ovu čašu i nazdravljam onome što ostavljamo iza nas.
Nije mi bistro pred očima,misli mi beže,konfuzno prazna ne mogu da ih pohvatam i poravnam u smisleni poredak.
Ali to više i nije važno...
Tu sam da se oprostim od nečeg što sam teškom mukom uspela da savladam...kroz trnje i živi pesak, kroz vatru i led.
To su moje Srce i moj Um vodili bespoštednu bitku,nalik borbi Titana...poslednju,sudbinsku.
Konačno sam u kosu zasluženo udenula lovorov venac....pobedila sam!
Poslednju zdravicu upućujem sebi pobedniku i gubitniku...i tebi,pobedniku i gubitniku.
Ova flaša crvenog opojnog prazna je već,jer sam nazdravljala,ovako omamljena tebi,ali i sebi u tvoje ime.
Uzela sam to pravo....ionako bi mi i sam nazdravio da nisi toliko sujetan,da ti tvoja "veličina" može dopustiti takvu mogućnost.
Svejedno,medalje sam ravnopravno podelila i tebi i sebi..
Važno je bilo učestvovati...znaš me,uvek sam bila prema tebi de kubertenski naklonjena.
Ma,sjajno je sve prošlo dragi moj,zar ne?
I najbolje je tako..da svako podje svojim putem,nekom svom boljem životu.
Kažem "boljem",a mislim mirnijem.
Kažem "mirnijem",a mislim usamljenom....bojim se reći "učmalom".
Poprilično nas je koštala ova burna romansa,oboje smo se složili u tome.
Pružila je neopisiv osećaj sreće,ali i više tragedije nego što smo mogli i da predpostavimo.
Bilo je tu svega....
Poprilično zavodljivog prepucavanja,visprenog nadmudrivanja, previše nepredvidljivih scena koje samo jedno drugom priredjivali,sa prijatnim ili manje "prijatnim" iznenadjenjima...
Ali svakako,originalnost im se nije mogla osporiti kako smo autori istog bili nas dvoje sličnih.
A najviše je tu bilo onoga što nam je bilo najprioritetnije...ljubavi ili strasti.
Krstim to baš tim imenima i stavljam znak jednakosti izmedju dve različite odrednice,samo kada si ti u pitanju...sa tobom one imaju istovetno značenje.
Predstava na pozornici života u kojoj smo imali glavne role vremešnih glumaca je završena.
Poslednji je kadar u kome se zavesa spušta...aplauza nema,jer je kraj razočaravajući.
Odlazimo sa uzbudljive predstave,svako na svoju stranu,svojim ustaljenim putevima koji nikuda ne vode...osim u povremenu tugu ili ravnodušnost,uz konstantni osećaj žudnje za životom.
Vraćamo se svako svom domu gde nas čeka,oboje nas,neko ko nam nije potreban,jer ne možemo da ga dodirnemo...
Čeka nas Neko ko je već odavno postao Niko.
Vraćamo se prijateljima koje smo zapostavili uzajmnom sebičnoću,vraćamo se svojim profesionalnim obavezama..
Možda je ovo sve bila zavodljiva iluzija.. opsenarski živa i po osećanja smrtonosno kobna.
To je i za poverovati...naša silovita osećanja i stastvena vidjanja rodjena su u tako malo vremena.
Biće da je tako,jer da je bilo stvarnije i čvršće i da je,na kraju krajeva i valjalo,ne bismo tako olako pustili da nam se otme.
A otišlo je,nekako samo od sebe...tek tako,jednostavno,čini se neprimetno.
I oticaće polako,znam...njegov odron će još trajati u nama,kliziće nečujno kao što pesak promiče kroz čvrsto stegnute šake.
Još se plašim da otvorim dlan,strepim da na njemu neće ostati ni jedno zrno pustinjskog praha...bojim se da će iščeznuti trag našeg postojanja.
Plašim se da će mi se pogubiti reči kojima te utiskujem u sećanje,da bez njih nećeš ostati u snovidjenju.
A život u jednom vremenu ispunjen čarobnim trenucima ne sme da se izgubi samo zato što je prestao da postoji...
On je zaloga iz koje crpimo energiju i snagu za neke slično drugačije čarobne trenutke.
Da li je uteha ako znamo da nismo ni prvi,a ni poslednji koji prolaze ovako užarenim putem?
Da li smo u stanju da poverujemo da se,ustvari,ništa značajno važno i tako baš lepo i nije dogodilo?
Da smo ga,zapravo,glorifikovali nazivajući ga neumesno božanskim?
Odrasli smo ljudi,pa nas je valjda život i naučio saznanju da bajke ne postoje.
Zvuči razumno,ali ne znam zašto mi je teško da u to i poverujem...
Mi se nismo razišli mirno kao što to priliči nekim "usahlim" ljubavima.
Nismo se rastali melanholično romantični,poput Bogarta i Bergmanove u čuvenoj sceni na aerodromu antologijske "Kazablanke".
Koliko puta smo oduševljeni gledali pomenuti rastanak!
Verovali smo povratku "izgubljenog sjaja u travi",kada Bogart,isprativši svoju ljubav,u baru izgovara crnoputom klaviristi:
"Sviraj to ponovo,Sem..."
Mi smo se rastali burno,perje je letelo na sve strane,jer se nije moglo drugačije.
Mi smo tako i počeli,tako smo i trajali...
Verovatno se više nećemo ni sresti,posebno i zato što ćemo se truditi da izbegnemo nelagodna susretanja.
Ako se to slučajno i desi,više nećemo biti isti,bar ne ovakvi kakvi smo sada,još nežigosani prvim takvim susretom.
Tada u nama neće postojati ta klica strasti,taj zametak oholosti kojim sada mašemo.
Taj naš urodjeni instikt za samopreživljavanjem razviće nam mehanizme odbrane i samoobmane,potrebne da njima ubedjujemo poznanike,rodjake i prijatelje kroz pohabane reči.:
"nismo imali mnogo toga zajedničkog..nismo se prepoznali u važnim stvarima..osećanja nam se nisu pronašla na istovetnoj liniji..pogrešno smo se razumeli"...
Reči su roba sa ograničenim rokom trajanja,vremenom se izližu od dugotrajne upotrebe.
Koristićemo sve moguće izgovore koje Um u svom samoljublju i povredjenoj sujeti može da smisli,da odbrani sopstveni integritet..
Gradićemo priču utehe da kroz nju provučemo sve ovo bolno što nas je na trenutak učinilo živima,a onda nemilosrdno ponovo ubilo...
Odlazimo,čuvajući se da nas u mislima ne pohode dani u kojima nam je Svet drugačije izgledao..
Ali ko zna...možda tu ima i nečeg dobrog?
Možda ćemo sada pažljivije gledati i čuvati svaku mrvicu ljubavi koju ugledamo negde,usput..
Živećemo sa saznanjem da smo nešto propustili,a nećemo to sebi priznavati.
I nećemo se kajati zbog toga.
Naravno da nećemo,nikada to ne činimo javno.
Tek ponekad u osami,u polutami gluvih soba koje skrivaju naše tajne i naša prava lica,pustićemo mislima da nam prizovu sećanja...
Vratićemo se uspomenama spontano,bez reči,samo u slikama,poput onih u kaleidoskopu,predhodniku nemih filmova.
Slike sećanja...
Mi,na Kraljičinoj plaži Montenegra i u šetnji Stradunom fascinantnog Dubrovnika.
Mi na Aleksanderplacu Berlina i u trgovačkom kvartu Milana.
Mi na aerodromu Atine,u tranzitu sa misijom obilaska groba Hristovog rodjenja u Jerusalimu.
Mi na prelepim mostovima Budimpešte i u vrelini noći zanosnog Praga.
Mi u šetnji našim Kalemegdanom i sa poljupcima iznad rodjendanske torte u "Moskvi".
Mi na izložbi slika mog prijatelja i mi na krsnoj slavi tvog prijatelja.
Mi...puno ima tog "MI"...brdo fotografija u uredno složenim albumima "Život i sećanja....".
Dozvoljavam noćas sebi poslednji put da sklopljenih očiju premotavam manje sekvence i krupnije kadrove našeg nestvarnog života.
Ove večeri postavljam njihovu završnu projekciju i njome i završavam nemi film našeg trajanja.
I zato,dižem ovu čašu i poslednji put nazdravljam,u tvoje i u svoje ime,onome što ostavljamo iza nas.
Nazdravljam,ujedno,i našim novim životima i budućim nekim počecima.
Nazdravljam i našim sledećim porazima koji će neminovno doći iza trajanja tih početaka..
Nazdravljam nekim budućim našim ljubavima,koje ćemo pokušavati da prepoznamo u novim ljudima.
Nazdravljam,konačno i našoj večitoj nadi za srećnim završetkom potrage.
Jer ništa novo ne postoji,a da postojalo nije.
I ništa se ne dogadja novo,a da se već dogodilo nije.
I ničega novog nema pod Suncem..
Uzdravlje,dragi moj,uzdravlje...!!
...
