BITI NEČIJI...

Rano je jutro,sumorno i sivo,otežalo od vodene magle koja guši dan...
Ispred kontejnera u nizu,stoji čovek i redom ih otvara.
Na ivici trotoara,naslonjen njegov bicikl na zivu ogradu koja razdvaja manji park i ulicu.
Pretura po razbacanim kesama...brižljivo vadeći komade hleba i pažljivo (čini mi se),slaže ih u korpu.
Korpa ima tockove,zavarena je na prednjem delu bicikla.
Jedan od modela "uradi sam"..nimalo lepa,ali prakticna skalamerija.
Odvaja ostalu "tehničku robu",od "prehrambene".
Kad štapom ne može da dohvati ciljanu kesu,namah njegova glava i ramena utonu u iskrivljeni otvor kontejnera..

Pored čoveka stoji krupna životinja nepoznate pasmine.
Njegov pas.
Stoji poput izlivene statue,nepokretan je.
Samo njegove oči budno prate pokrete čoveka.
Strpljivo stoji,na očigled druga dva psa,lutalica,dobro znanih u ovom kraju zgrada.
"Posmatrači" ga gledaju sa nepoverenjem,kao uljeza.
Jer ovo je njihova teritorija,njihovo prebivalište,njihov "zavičaj","veliki svet" u kome žive.
Gledaju ga,ali ne preduzimaju ništa...razumeju da je omanji,tamnoput čovek pored,njegov gazda.
Čovekov pas ih takodje posmatra,ne pokrećući nijedan deo svog tela..

Sa lupom se zatvori i poslednji poklopac na kontejneru.
Čovek ubaci jutarnju "lovinu" u žičanu ogradu svog prevoznog sredstva i krenu.
Tek tada ožive nepomicna figura psa...podje laganim kasom za svojim gazdom,mašući ravnomerno repom.
Psi na odlazak stranaca odreagovaše samo pratećim pogledima.
U njima se jasno videla,kao u očima dece,zavist.
Pas je imao svog čoveka - bio je nečiji.
Oni - bili su ničiji.
"Biti nečiji" - kao težnja,kao teško dostižan san svakog psa..

Ni ljudi se ne razlikuju u ovoj urodjenoj potrebi.
Potreba za imati nekog svog,bliskog,najbližeg...
Čežnja koja nam je dolaskom u ovaj svet,zapisana u DNK lancu.
Težnja za životom u stadu,kao odlika najviše životinjske vrste.
Mi smo čoporativna bića,ma kako bili prinudjeni da živimo u osami.
Nikada necemo zaboraviti taj instikt za pripadanjem - biti nečiji medju drugima.
Od egzistencijalne važnosti je - imati nekog svog.
"Biti nečiji" - kao težnja,kao teško dostižan san svakog čoveka..

~~~~~~~~~~~~~~~~~

Ne znam zašto sam ovo napisala.
Dogodilo se jutros,u prolazu,kada sam kretala put velike sive zgrade koja svakodnevno,neumoljivo uzima deo mog života.
U njoj sam sada,na svakodnevnom poslu.
Jedino još uvek ne mogu da ovu sliku,pre par sati vidjenu,iz pamćenja potisnem.

``Biti nečiji``- dve reči kao refren,kao lajtmotiv života...

Pismo Olovnom vojniku

Secas li se,Olovni vojnice moj,naseg prvog susreta na talasima ovog broda?
Na njemu smo prispeli,kao posle brodoloma-vec nasukani,nakon sto smo prošli Sedam gora i Sedam mora.
I sada smo tu gde jesmo,negde na beskrajnoj pucini,u delu sveta sto se nalazi izmedju Neba i Zemlje.
Tacnije,izmedju Jave i Sna..

Pisem ti ovo pismo jer se stalno susrecemo na palubi "Krstarice",onako usput,u prolazu,kao slucajno.
A namerno se trazimo,ne priznavajuci to.
I dotaknemo se pogledom ili srcem,pa zurno odlazimo svako na svoju stranu.
Ti jurisas kroz svoje ratove,jer je to sudbina viteza.
Ja bezim u svet bajki,jer je to namenjeno izgubljenim princezama..
Ovde boravimo cesto,jer samo ovde Pravda pobedjuje Zlo i Zivot uvek ima svoj srecni zavrsetak.

Ponekad pozelim Olovni moj,da ti kazem kako vise nisi decak i da bi morao da znas da mi je cesto tesno u ovim staklenim cipelicama.
...i da je ponoc vec odavno prosla,a sa njom i carolija-kocija se pretvorila u bundevu.
...i ja moram da obrisem pepeo sa svoje bezbojne haljine i da metlom pocistim ostatke pocepanih snova.

Ti vise nisi decak Olovni moj,ali si izgleda pomesao sve bajke koje sam ti ispricala..
U mojoj kuci od slame i blata,jos uvek se plasim Onog sa velikim ocima,velikim usima i velikim ustima.
Cesto sam ga sretala iduci nepreglednom sumom,a svoj strah sam ponekad kupovala od njega,poklanjajuci mu svoju crvenu kapu..

U mom zaboravljenom kraljevstvu spavam u gvozdenom krevetu,ispod cijeg duseka si potajno ubacio zrno graska.
Spavam stogodisnjim snom Uspavane,spavam cvrsto kao zagrcnuta jabukom..
Dolazilo je njih Sedam,odraslih a malenih-decje duse,da mi pomognu..ali uzalud,niko nije znao kako da me probudi.
A onda je dosao Onaj na belom konju i poljupcem me izveo iz sna.
Bajka je trajala kratko,jer je stalno bio opsednut kraljevstvom..a nije umeo ni pesme da pise.

Cekajuci na tvoj dolazak Olovni,jedne veceri sam zaplesala sa drugim Jednim,Zacaranim.
I odjednom,svi su oko nas iznenadjeni bili:"Lepotica i zver?!..O,ne ide to"!
I nije islo...Zver je u rukama nezne Princeze bila pripitomljena i groteksno izgubila svu onu snagu koja ju je cinila posebnom,mocnom.
I shvatila sam istinu:da zver moze biti autenticna u svojoj lepoti jedino ako ostane to sto jeste-zver.

Jos uvek cekajuci na tvoj dolazak,upoznala sam jednog Drvenog.
Bio je to cudan,stidljiv,neodlucan decak kojem bi se uvek lice izduzilo i nos porastao,kad god bi rekao da me voli.
Ostavila sam ga na obali Sinjeg mora da ga zbog lazi proguta ogromna Riba zaborava...
A ja,Mala sa perajima,sam jos dublje zaronila u more moje usamljenosti.
Zelela sam (o,kako sam zelela!) da svoja nestabilna peraja zamenim za noge sa kojima bih mogla cvrsto da stojim na tlu.
Ni tada nisam pitala za cenu te nerazumne zelje,kako nikada i nisam umela da racunam,nego ronila sve dublje i dublje...

I ronila toliko duboko,dok nisam izronila sa druge strane...ogledala.
Jedan Plavi,imao je sat oko vrata i stalno je nekud zurio,opominjuci me:"Alisa..!..pozurimo,vidi koliko je sati..Ti vecito kasnis..!"
A ja nisam bila njegova Alisa..samo u Zemlji sa druge strane ogledala su neverovatne stvari moguce.
Popila sam svoj gorki caj iz polomljene soljice i kako nisam volela da da me pozuruju..izbacila sam ga iz ogledala--
nije mi bilo zao,jer ni on nije umeo pesme da mi pise.

I evo me tu gde jesam,Olovni vojnice moj...
U carstvu samoce,sa druge strane ogledala.
Cekam da me uzmes za ruku i da zajedno prodjemo ispod Duge,koja nas ceka nakon ove nepregledne sume.
Njoj se od od magle i snovidjenja ne nazire kraj.
A tamo je i nasa kucica od cokolade.
I znam da ces u njoj pobediti onu Zlu,koja leti na metli..
Uvek sam se pitala da li je ona personifikacija mog straha od zivota..

Delujes nezgrapno,hladno,nepopustljivo,neprobojno,Hrabri moj...
Znam da je samo slika varljivog opazaja,to tvoje olovno telo.
A u njemu kuca veliko,meko i toplo srce...
Kad god ti napisem pesmu,ja osetim njegove otkucaje kada se susretnemo na palubi ovog broda.

Cekacu te i dalje,Olovni vojnice,svake noci na ulasku u Vasionu-na prvoj Svemirskoj kapiji Mlecnog puta..
Jos se nismo upoznali,ali kad me ugledaš,prepoznaces me po osmehu u ocima...

Tvoja usamljena Princeza..

Stranger in the night..

Tako se desi,slucajno,da neki Stranac prodje kroz nas zivot.
U ruci mu svetiljka kojom,na tren,obasja nase postojanje.
Zadrzi se u nasoj blizini neko vreme,ostavi trag,a onda krene dalje.
Kao da je zastao slucajno,u prolazu,i sam u potrazi za necijom svetiljkom..

Stranac neocekivano produzi svojim putem,a nas zaboli mrak.
Zmirkamo zbunjeno i preplaseno unutrasnjim culima tumaramo po emocionalnoj pomracini,trazeci put do sopstvene duse.
Uzalud mislima grebemo po maglovitom secanju u potrazi za davno zakopanim tajnama srca.
A ono pulsira sve jace kako ronimo dublje u mracne ponore duse,i osecamo kako nas bride pukotine davnih godina smestene u pamcenju srca-tog najranjivijeg dela tela..
Iako znamo da je Stranac odavno nestao u pomracini usahle nam zelje,u ocima nam jos uvek bljesti ona svetlost kojom nas je obasjao..
Panicno,poput plime,nadolazi surova misao kako ce proci mnogo,nemerljivo mnogo vremena pre nego sto neko novo svetlo uspe da osvetli one tamne vilajete u nama,zatrpane prasinom izmrvljenih strahova.
I u tom trenutku,tako prepoznatljivom,postajemo svesni kako zavodljivi sjaj mesecine polako pocinje da nam curi iz ociju..nemilosrdno se radja misao da ce se one vremenom,ponovo polako navici na dobro poznati mrak.
Hvata nas beznadje od pomisli da se novo svetlo mozda nikada vise nece ni pojaviti..

Stranci putuju,dolaze i odlaze..samo nasa dusa i mi ostajemo zauvek zajedno.
Uporno,kako nam je to valjda i genetski usadjeno,pokusavamo da dosegnemo harmoniju sopstvenog zivljenja.
U potrazi za njom,cesto se desi da nam se jedan delic srca otkine i samostalno nastavi put ka neobelezenoj,nekoj drugoj koordinati.
I taj nas otkinuti deo dugo tisti,i uglavnom prezdravimo,ne znajuci ni sami kako..

Ali,"postoje neke stvari neprevodive u rechi" koje, zapravo,nikada u potpunosti i ne prebolimo..

Nikada?
Mozda prejaka rec..
"Nikad ne reci nikad"...zasvetli,kazu,obicno kada se najmanje nadas.
Svetlost uvek postoji,mozda samo cesto i predugo zmurimo,pa smo se navikli na tamu..?
Istina je da se sve vise plasimo tog "podnosenja mraka",kada vec znamo sta svetlost znaci.


A mozda..
Uz malo srece..bice opet svetla mnogih svetiljki : fenjera,lampiona,mirisnih sveca,treperavih svetala svitaca u polju i hladnog isijavanja dalekih zvezda..mozda ce jos biti romanticnih noci sa zvezdama padalicama i mesecom koji ce zaigrati u ocima...
...Tvojim,Njegovim,Njenim,Necijim vec..
I sto je najbitnije,potrebno je setiti se necega veoma vaznog..
U celoj ovoj rasomonskoj dilemi pitanja srca i duse,cesto zaboravljamo na svetlost sopstvenog sjaja.
Necije,tudje svetlo je potrebno da prihvatimo samo kao dopunu sopstvenom sjaju.
Jer..,opasno je dati nekom toliku moc,da moze da nas obasjava..
Ali je uzaludno,znam..kao da se stvarima koje se ticu duse i srca moze upravljati..

Kao sto to rece Desanka:

"Covek je s` covekom uvek tuzno sam,
vezuje nas samo neba hram
i zemlje vrt..
Sama sam i kada volim
i sama cu otici u smrt..."



Ps.
Napisala sam ovo kao omaz jucerasnjoj veceri,zapravo noci,u kojoj mi je bila namenjena uloga Stranca.
U jednoj veoma teskoj,ubistvenoj noci....

Minijatura sa posvetom

....

Čudno izgleda taj trenutak...nalik je snovidjenju.
U mukloj tišini,dok ležim u polutami poznate sobe,misli mi beže i ja ne mogu da
ih povežem i dovedem u smisleni poredak.
Otvorim oči,a na plafonu se ocrta zalutala,najlepša moja misao o tebi.
Raskošna u svojoj lepoti,poput freske..
Zbog nje,napisaću kasnije pesmu za tebe..
Ova misao je velika poput planine i beskrajna poput nebeskog svoda.
Ona je ispovest,podsetnik da te nisam uzalud volela.
Ma kako se ova ljubav činila davnom,moje srce ne zna da postoji pojam vremena...

Kao rani mraz...

Besciljna šetnja broji moje preostale dane.
A ja se nadam i dalje.
Živim u snovidjenju sa tobom..

Nije u redu,nije fer,da te život,samo tek tako,razbije u paramparčad.
Nema opravdanja za tako nešto...govorim nebu iznad mene.
Spuštam glavu,brojim svoje beskrajne korake i nastavljam dalje.
Ogrnem se mrakom i ćutim.
Osećam da pada teška kiša,a ustvari,to samo rominja tuga.
I sećanja..

Zaiskre,na trenutak,poput zvezda u vedroj noći,neki davni dogadjaji što liče na san.
Nestvaran,kao kad padne sneg na početku leta.
Nostalgično zamiriše prvi promrzli cvet kukureka i visibabe,ispod ledenog pokrivača.
Boreći se sa okrutnim zagrljajem zime,biljni stvor ima potrebu,Božjom promisli utisnutom,da oseti topli sunčev zrak.
A tamo,duboko u hrastovoj šumi,u senovitom hladu zaboravljene zemlje,rastu u proleće divlje ljubičice.
Mirišu opojno onako sićušne,mirišu ljubičasto zanosno.
A možda je u njima,zapravo,skriven jedan veliki deo Lepote ovog Sveta?

Sve je prolazno.
Sve se vraća onome od čega i nastaje..prahu i pepelu.
Samo je pamćenje prokleto večito.

"Pod nebom je
ognjeno i snežno,
al` malo šta ume
da ubije nežno,
da ne primetiš..
...kao rani mraz".

Besciljna šenja broji moje preostale dane.
A ja se nadam i dalje.
Živim u snovidjenju sa tobom....

For Saint Valentine`s day

15.02.2011.

....

Kažete da je strast nešto što se da kontrolisati.
Kažete da vam ne umem ubrzati otkucaje srca i da vam ne mogu naterati životnu crvenu tečnost da brže poteče vašim venama?
Kažete to,naočigled mirno..ali,to je obmana i vi to znate.

Koga vi to mislite da prevarite,godpodine moj?!
Ja veoma dobro znam da u vama caruju tigrovi zaspali u krvi,toliko snažni da se ponekad uplašim od siline njihove rike...

Odavno već znam da su retki oni koji mogu da vode ljubav na način na koji vi to činite,a da mogu olujnu strast da stave pod kontrolu.
Strast je označena onom vrstom pojava koje ne se ne daju prevesti u reči.
Autentičan doživljaj tog najjačeg osećanja ljudske vrste nije merljiv postojećom verbalnom terminologijom.

Njena snaga vam se ogleda u očima i tinja poput žeravice koja sagoreva u ovom kaminu ispred nas.
Strast vam je sakupljena izmedju podignutih obrva,do neprepoznatljivosti... znate li to?
Mom pažljivom oku nije uspela da promakne.
Mami me da je uzmem,jer sam je prepoznala.

Odaje vas i taj teško primetni pokret kojim pohotno pušite,već ko zna koju po redu,cigaretu.
Dok čvrstim usnama polako obuhvatate njeno oblo mekano telo,ja već vidim u tome sliku nedvosmislenog značaja.

Odaju vas i nesevesni dodiri šnale vašeg prepoznatljivog opasača koji miluje životinjsku mekoću tkanine vaših Armanijevih pantalona.
Ti dodiri uhvaćeni mojim budnim pogledom,podižu mi adrenalin na opasno visok nivo..crveni,do usijanja.

Smejete se povremeno previše glasno..reklo bi se,nervozno.
Nadate se da će te tim smehom oterati nelagodnost pred neminovnim osećanjem stidljivosti,ocrtane u mom oku.
Ah..a vi i dalje istrajavate na "hladnoj" slici o sebi!

Kadkada pomislim da vam je brada osedela od čekanja i trpljenja.
Ova moja konstatacija već spada u pojam "dijagnoze"...moram da se nasmejem tome.
Postavljena je zbog toga što znam sa koliko napora se trudite da obuzdate tu strast u sebi dok vodite ljubav.

Ona vas odaje,ona čini da sve predhodno što ste tvrdili pada u vodu.
Ona vas menja,ona vas nagoni da se osećate drugačijim..baš ogoljenim!
Ona vam maestralno izoštri čula,podigne adrenalin i kada vas preplavi njena snaga,vaš bedem odbrane biva razoren.
Kao pomahnitala bujica koja odnosi sve pred sobom,vaše telo,ruke i noge u grčevitim i snažnim pokretima kreću u nezadrživo rušenje nepomirljivih, najtrvdjih muško-ženskih barijera.

Zbog te vaše silovitosti,brzine i snage,osećam se posebno,osećam se čarobno.
I zato što stalno imam potrebu za tim božanskim osećajem u srcu,od uzbudjenja i zadovoljstva ostajem na kraju te bitke potpuno mokra i bez atoma snage u sebi..
A vi kažete da je strast nešto što se da kontrolisati!

Vama nisu potrebne reči da vas pokrenu,gospodine moj.
Vi najbolje umete da osećate,vaša moć je u tom instiktu.
A on je ravan umetničkom daru,on je kreacija Božije promisli.
U takvim trenucima reči za mene,mada su one moj lajtmotiv,postaju suvišne... važan mi je samo taj osećaj...
Taj jedinstveni,neverovatni osećaj!





Ps.Happy Saint Valentine`s day,my lord...

MASLAČAK BLUES


Maslačku moj nežni
nikada te videla nisam
na izložbama cveća,
a ti si prekrasan cvet.
Tamo su rezervisana mesta
za egzotične biljke razne,
ali bez prisustva tvog
one su za mene prazne.

Ne znaju oni
da si ti poseban:
tvoja tršava žuta glava
i meka zelena kolena
radjaju eskadrile
belih padobranaca
koje dahom raspiruje
srećno dete.
I lete tvoje pahulje letnje
kao lepršave komete
dok nebo se zadovoljno smeši
od lepote razigranog plesa..
Ume li neki drugi cvet
da učini takva čudesa,
čarobni,neponovljivi moj?
Tek godine samoće i tuge
pokažu gde raste
tvoj divni biljni soj,
maslačku moj..

Žutooki moj,
ti,što vatreno namiguješ suncu..
Da li znaš da život
najviše šiba one tihe i mirne
što su sa svojom blagošću po strani..
Ali,lepoto moja
mani to sad..mani!
Jer,uzalud se hrabriš
pred suncokretom,
kad ni njemu obećano nije
mesto u Raju,
zato živi i on tu
sa tobom,u tvom kraju
i ima žudne,neispunjene snove..

Zelenooki moj,
jednoga dana
kada me više ne bude bilo,
i duša mi nadje traženi spokoj,
pusti po vetru pahulju svoju
i u njoj sačuvanu sliku moju:
bosonogu jednu,nemirnu
malenu,plavu,bademastog oka
sa mašnom boje različka u kosi..
devojčicu krvgavih modrih kolena,
koja beskrajnom livadom tvojom juri
i tebe u ruci nosi..
Sa željom da te zaštiti
hrabro,strašnom vetru prkosi..

Maslačku moj nežni
jedinstveni moj
ovo je bio blues
odsviran bez muzike.
Neobičan blues od reči,
napisan u jednom dahu,
u jednom letu.
Ovekovečen za tebe,
najlepši cvete na svetu...

The life is a confusion

Zasmejavaš me tom tvojom nihilističkom,metafizičkom teskobom,dragi moj..
Panika te obuzima od svakodnevnice,strah te je od besmisla života,grize te nepodnošljiva lakoća postojanja,patiš od nelagodnosti svog i tudjeg prisustva,preispituješ sopstveno funkcionisanje ili delatnost,gušiš se psihosomatski od nereda..

A ovo poslednje-nered,neka te to ne uznemirava... jer,sve je nered,dušo moja!
Nered su neživi zemljani prah,rude,ali i žive biljke i zivotinje.
Nered je i postojanje mnoštva (neravnopravnih) ljudskih rasa.
Nered su ljudski životi,a oni imaju udela za takvo što kroz misao,istoriju,trgovinu,umetnost.
Nered su teorije,prakse,eksperimenti,izumi,stvoreni (veštački) sistemi.
Nered su emocije,osećanja,posebno ljubav...a tek haotična strast,kakav je to nered !
U takvom neredu psiha je nemoćna..to su nedodirljive neminovnosti ljudske sudbine.
I ne razmišljaj o tome i ne očajavaj...oduvek je bilo tako,mili moj!

I sve što znamo i čemu težimo,svodi se na neljudski marketing:
sve je samo delanje,užasna delatnost,podstaknuta milionima različitih pobuda,jedinke ili njenog stada,poriva životinjskih ili humanoidnih..
Sve je trenutna delatnost,delanje koje se podvrgava svim mogućim i nemogućim slučajnostima...kao groteskna ilustracija procesa koji životom zovemo.

Moraš se pomiriti samo sa jednim univerzalnim principom,ljubavi moja:
živo biće nema usadjeni genetski kod za prilagodjavanje svojoj sredini i osećaj za pripadanje odredjenom krdu...nema u dnk-lancu karike koja služi tome.
Onda,kada se prilagodi,ono umire.

Borba za život jeste borba za neprilagodjenost.
Radjamo se sami i umiremo sami.
Zar nam je potreban veći dokaz naše predodredjenosti?

Živeti znači samo jedno - biti zauvek različit...