Kao rani mraz...

Besciljna šetnja broji moje preostale dane.
A ja se nadam i dalje.
Živim u snovidjenju sa tobom..

Nije u redu,nije fer,da te život,samo tek tako,razbije u paramparčad.
Nema opravdanja za tako nešto...govorim nebu iznad mene.
Spuštam glavu,brojim svoje beskrajne korake i nastavljam dalje.
Ogrnem se mrakom i ćutim.
Osećam da pada teška kiša,a ustvari,to samo rominja tuga.
I sećanja..

Zaiskre,na trenutak,poput zvezda u vedroj noći,neki davni dogadjaji što liče na san.
Nestvaran,kao kad padne sneg na početku leta.
Nostalgično zamiriše prvi promrzli cvet kukureka i visibabe,ispod ledenog pokrivača.
Boreći se sa okrutnim zagrljajem zime,biljni stvor ima potrebu,Božjom promisli utisnutom,da oseti topli sunčev zrak.
A tamo,duboko u hrastovoj šumi,u senovitom hladu zaboravljene zemlje,rastu u proleće divlje ljubičice.
Mirišu opojno onako sićušne,mirišu ljubičasto zanosno.
A možda je u njima,zapravo,skriven jedan veliki deo Lepote ovog Sveta?

Sve je prolazno.
Sve se vraća onome od čega i nastaje..prahu i pepelu.
Samo je pamćenje prokleto večito.

"Pod nebom je
ognjeno i snežno,
al` malo šta ume
da ubije nežno,
da ne primetiš..
...kao rani mraz".

Besciljna šenja broji moje preostale dane.
A ja se nadam i dalje.
Živim u snovidjenju sa tobom....