четвртак, 22. март 2012.

U TRENU

Sreća se od radosti
zatrčala,
ali je tuga 
saplela
i ona se spotakla
..i nestala.

Osmeh je ciknuo
od sreće,
ali se na suzu 
okliznuo
i stropštao se u padu
..ne podigavši se više.

Ruža je procvetala 
neverovatnom
lepotom,
ali ju je ljubomorni trn
povredio
..i ona je od tuge uvenula

Ljubav naša u vatri živoj 
se rodila,
ali ju je ista vatra 
sagorela
..postala je bol,pepelom posuta.

Sve se dešava
nenadano
i ima svoje postojanje 
samo u trenu.
Sve je sklono
prahu
..od praha i nastaje.




Ps.Za mog prijatelja M.K....hvala ti što postojiš. 
U IŠČEKIVANJU

Ne okreći se..
Velika tajna se iza tebe 
dešava.
Ptice u letu pričaju jatu
da te volim
i cveće ubrzano raste
da bi bilo svedok 
radjanju
jedne velike ljubavi.

Vetar se sakrio u krošnje 
mirisnih lipa
motreći na naš 
iznenadni susret,
da bi nam 
upleo ruke
i zamrsio kose,
kao što 
nevidljivim dodirima
muluje 
vitke breze 
i uzdrhtale jasike.

Ne okreći se..
Velika tajna se iza tebe
dešava.
Saznaćeš je 
uskoro...


... 
IDEMO DALJE,DRAGI...

Znam ko si...znam kolika je vrednost tvog postojanja.
Znam za tvoju plemenitost i to je ono što me nikada neće zaista odvojiti od tebe.
Očarana sam tvojim načinom posmatranja sveta...i nas,posebno.
Uzbudjuje me tvoja inteligencija više nego bilo koji drugi deo tebe...više nego samo tvoje telo.
Sva moja pamet samo želi da je ljubi...i obožava,bezgranično.
Ovo ti prvi put kažem sada,kada smo već podigli zidove medju nama.
Pišem ti,jer znam šta smo imali i mislim da se vredi boriti za to jedinstveno,autentično Naše..
Hajdemo još jednom protiv Karme...neka nas vodi hrabrost Davida pred Golijatom.

Evo,krenuću prva...kao što sam uvek i kretala prva.
Širim krila da te zagrlim i da nas povedem na novi let.
Za jedan tvoj poljubac,dajem ti dušu.
Za jedan tvoj bezobrazni šapat,zaustaviću otkucaj srca na tren.
Za taj šapat,tih kao dolazak ove noći i nežan poput dodira svile,prostreću ogoljenu sebe pred tvoje noge.
Dovoljno za naš novi početak....

Pogledaj dušo...vidiš li ružičasti horizont ispred nas?
Vidiš li kako ga duga,beskrajno lepog,u ram svoj postavlja?
Pogledaj mili...andjeli nebom lete nad njim!
Eno i naš je dom tu....vidiš li kako je divno oslikan na platnu snovidjenja?
Vidi...evo i mene,stojim pred njim i mašem ti,radosna!
Pogledaj me pažljivije ljubavi moja...to sam ja,ista,nepromenljiva ostala.
Gledaj kako ti čežnjivo pružam ruke!
Hajde,dodji...čekam da te ugledam,zagrlim,poljubim.

Mi moramo da nastavimo dalje,dušo...samo na taj način ćemo životu dati smisao.
Mi jedino možemo napred ako smo zajedno....zbog nas samih,zbog ništavila koje nas vreba opasno blizu.
Ne bojim se više,daj mi ruku...
Pobedićemo nas dvoje,već to znam....




/ Češka,Prag...31 decembar 2o1o. / 


...
ZA RASTANAK


U polumraku ove sobe koju poslednji put nazivam našom,dižem ovu čašu i nazdravljam onome što ostavljamo iza nas.
Nije mi bistro pred očima,misli mi beže,konfuzno prazna ne mogu da ih pohvatam i poravnam u smisleni poredak.
Ali to više i nije važno...
Tu sam da se oprostim od nečeg što sam teškom mukom uspela da savladam...kroz trnje i živi pesak, kroz vatru i led.
To su moje Srce i moj Um vodili bespoštednu bitku,nalik borbi Titana...poslednju,sudbinsku.
Konačno sam u kosu zasluženo udenula lovorov venac....pobedila sam!
Poslednju zdravicu upućujem sebi pobedniku i gubitniku...i tebi,pobedniku i gubitniku.
Ova flaša crvenog opojnog prazna je već,jer sam nazdravljala,ovako omamljena tebi,ali i sebi u tvoje ime.
Uzela sam to pravo....ionako bi mi i sam nazdravio da nisi toliko sujetan,da ti tvoja "veličina" može dopustiti takvu mogućnost.
Svejedno,medalje sam ravnopravno podelila i tebi i sebi..
Važno je bilo učestvovati...znaš me,uvek sam bila prema tebi de kubertenski naklonjena.

Ma,sjajno je sve prošlo dragi moj,zar ne?
I najbolje je tako..da svako podje svojim putem,nekom svom boljem životu.
Kažem "boljem",a mislim mirnijem.
Kažem "mirnijem",a mislim usamljenom....bojim se reći "učmalom".
Poprilično nas je koštala ova burna romansa,oboje smo se složili u tome.
Pružila je neopisiv osećaj sreće,ali i više tragedije nego što smo mogli i da predpostavimo.
Bilo je tu svega....
Poprilično zavodljivog prepucavanja,visprenog nadmudrivanja, previše nepredvidljivih scena koje samo jedno drugom priredjivali,sa prijatnim ili manje "prijatnim" iznenadjenjima...
Ali svakako,originalnost im se nije mogla osporiti kako smo autori istog bili nas dvoje sličnih.
A najviše je tu bilo onoga što nam je bilo najprioritetnije...ljubavi ili strasti.
Krstim to baš tim imenima i stavljam znak jednakosti izmedju dve različite odrednice,samo kada si ti u pitanju...sa tobom one imaju istovetno značenje.

Predstava na pozornici života u kojoj smo imali glavne role vremešnih glumaca je završena.
Poslednji je kadar u kome se zavesa spušta...aplauza nema,jer je kraj razočaravajući.
Odlazimo sa uzbudljive predstave,svako na svoju stranu,svojim ustaljenim putevima koji nikuda ne vode...osim u povremenu tugu ili ravnodušnost,uz konstantni osećaj žudnje za životom.
Vraćamo se svako svom domu gde nas čeka,oboje nas,neko ko nam nije potreban,jer ne možemo da ga dodirnemo...
Čeka nas Neko ko je već odavno postao Niko.
Vraćamo se prijateljima koje smo zapostavili uzajmnom sebičnoću,vraćamo se svojim profesionalnim obavezama..

Možda je ovo sve bila zavodljiva iluzija.. opsenarski živa i po osećanja smrtonosno kobna.
To je i za poverovati...naša silovita osećanja i stastvena vidjanja rodjena su u tako malo vremena.
Biće da je tako,jer da je bilo stvarnije i čvršće i da je,na kraju krajeva i valjalo,ne bismo tako olako pustili da nam se otme.
A otišlo je,nekako samo od sebe...tek tako,jednostavno,čini se neprimetno.
I oticaće polako,znam...njegov odron će još trajati u nama,kliziće nečujno kao što pesak promiče kroz čvrsto stegnute šake.
Još se plašim da otvorim dlan,strepim da na njemu neće ostati ni jedno zrno pustinjskog praha...bojim se da će iščeznuti trag našeg postojanja.
Plašim se da će mi se pogubiti reči kojima te utiskujem u sećanje,da bez njih nećeš ostati u snovidjenju.
A život u jednom vremenu ispunjen čarobnim trenucima ne sme da se izgubi samo zato što je prestao da postoji...
On je zaloga iz koje crpimo energiju i snagu za neke slično drugačije čarobne trenutke.

Da li je uteha ako znamo da nismo ni prvi,a ni poslednji koji prolaze ovako užarenim putem?
Da li smo u stanju da poverujemo da se,ustvari,ništa značajno važno i tako baš lepo i nije dogodilo?
Da smo ga,zapravo,glorifikovali nazivajući ga neumesno božanskim?
Odrasli smo ljudi,pa nas je valjda život i naučio saznanju da bajke ne postoje.
Zvuči razumno,ali ne znam zašto mi je teško da u to i poverujem...

Mi se nismo razišli mirno kao što to priliči nekim "usahlim" ljubavima.
Nismo se rastali melanholično romantični,poput Bogarta i Bergmanove u čuvenoj sceni na aerodromu antologijske "Kazablanke".
Koliko puta smo oduševljeni gledali pomenuti rastanak!
Verovali smo povratku "izgubljenog sjaja u travi",kada Bogart,isprativši svoju ljubav,u baru izgovara crnoputom klaviristi:
"Sviraj to ponovo,Sem..."
Mi smo se rastali burno,perje je letelo na sve strane,jer se nije moglo drugačije.
Mi smo tako i počeli,tako smo i trajali...

Verovatno se više nećemo ni sresti,posebno i zato što ćemo se truditi da izbegnemo nelagodna susretanja.
Ako se to slučajno i desi,više nećemo biti isti,bar ne ovakvi kakvi smo sada,još nežigosani prvim takvim susretom.
Tada u nama neće postojati ta klica strasti,taj zametak oholosti kojim sada mašemo.
Taj naš urodjeni instikt za samopreživljavanjem razviće nam mehanizme odbrane i samoobmane,potrebne da njima ubedjujemo poznanike,rodjake i prijatelje kroz pohabane reči.:
"nismo imali mnogo toga zajedničkog..nismo se prepoznali u važnim stvarima..osećanja nam se nisu pronašla na istovetnoj liniji..pogrešno smo se razumeli"...
Reči su roba sa ograničenim rokom trajanja,vremenom se izližu od dugotrajne upotrebe.
Koristićemo sve moguće izgovore koje Um u svom samoljublju i povredjenoj sujeti može da smisli,da odbrani sopstveni integritet..
Gradićemo priču utehe da kroz nju provučemo sve ovo bolno što nas je na trenutak učinilo živima,a onda nemilosrdno ponovo ubilo...
Odlazimo,čuvajući se da nas u mislima ne pohode dani u kojima nam je Svet drugačije izgledao..

Ali ko zna...možda tu ima i nečeg dobrog?
Možda ćemo sada pažljivije gledati i čuvati svaku mrvicu ljubavi koju ugledamo negde,usput..
Živećemo sa saznanjem da smo nešto propustili,a nećemo to sebi priznavati.
I nećemo se kajati zbog toga.
Naravno da nećemo,nikada to ne činimo javno.
Tek ponekad u osami,u polutami gluvih soba koje skrivaju naše tajne i naša prava lica,pustićemo mislima da nam prizovu sećanja...
Vratićemo se uspomenama spontano,bez reči,samo u slikama,poput onih u kaleidoskopu,predhodniku nemih filmova.
Slike sećanja...
Mi,na Kraljičinoj plaži Montenegra i u šetnji Stradunom fascinantnog Dubrovnika.
Mi na Aleksanderplacu Berlina i u trgovačkom kvartu Milana.
Mi na aerodromu Atine,u tranzitu sa misijom obilaska groba Hristovog rodjenja u Jerusalimu.
Mi na prelepim mostovima Budimpešte i u vrelini noći zanosnog Praga.
Mi u šetnji našim Kalemegdanom i sa poljupcima iznad rodjendanske torte u "Moskvi".
Mi na izložbi slika mog prijatelja i mi na krsnoj slavi tvog prijatelja.
Mi...puno ima tog "MI"...brdo fotografija u uredno složenim albumima "Život i sećanja....".

Dozvoljavam noćas sebi poslednji put da sklopljenih očiju premotavam manje sekvence i krupnije kadrove našeg nestvarnog života.
Ove večeri postavljam njihovu završnu projekciju i njome i završavam nemi film našeg trajanja.
I zato,dižem ovu čašu i poslednji put nazdravljam,u tvoje i u svoje ime,onome što ostavljamo iza nas.
Nazdravljam,ujedno,i našim novim životima i budućim nekim počecima.
Nazdravljam i našim sledećim porazima koji će neminovno doći iza trajanja tih početaka..
Nazdravljam nekim budućim našim ljubavima,koje ćemo pokušavati da prepoznamo u novim ljudima.
Nazdravljam,konačno i našoj večitoj nadi za srećnim završetkom potrage.

Jer ništa novo ne postoji,a da postojalo nije.
I ništa se ne dogadja novo,a da se već dogodilo nije.
I ničega novog nema pod Suncem..
Uzdravlje,dragi moj,uzdravlje...!!




... 
KRADLJIVAC  SRCA

Bespogovornim glasom
naredio si preplašenim zvezdama 
da ućute.
Mesec na nebu bled je
od ljubomore,
dok kradeš teške ključeve
moje tamničarske samoće.

Poput lopova se šunjaš
odajama moje požude
hrabar,a pripit
silovit,bahat sav.
Obmanjuješ me vešto
dok tinjajući izgaram
u lažnom naručju tvom.

Ispod prozora
ustreptala breza
šapatom me opominje:
"Vetar je On nestvaran,
srce mu je cigansko,
u krvi su mu putevi 
večitog lutanja.
Taj se nigde i pored nikog
ne zaustavlja..
Ne otvaraj mu vrata,
zarobiće ti dušu,zauvek.."
Zar mogu da je čujem?!

Zalud noćas Mesec na nebu
drhti od ljubomore.
Ključeve od odaja
pred tvoje noge
baciće moje srce:
ne moraš više da ih kradeš
kada odlučiš 
da me pohodiš....



....


ZAKASNILI SMO,VEROVATNO...


Ne trudi se uporno da me uvek razumeš...postoje trenuci u kojima sam sama sebi neprepoznatljiva.
Ne pokušavaj da me menjaš...konstantna sam uvek,nepromenljiva,postojim samo u prvom licu Jednine.
Ne postavljaj mi zahteve...ne trpim disciplinu moranja.
Ne upozoravaj ma ne vreme...neumoljivog kapanja prolaznosti porazno sam svesna..
Ne precenjuj vrednost svog življenja...za moju bi zalagonica ponudila sasvim korektnu,veoma dobru cenu.
Ne usmeravaj me...odlično tumačim mape dok se mukotrpno probijam kroz tamne vilajete naših duša.
Ne sipaj mi u čašu bljutave izgovore...neću ih popiti,moja žedj nikada nije bila ultimativna.
Ne toči mi opojno vino strasti da mi pogled zamagli...ja nemam dioptriju,iako mi smeta sopstveno "oko sokolovo".

A za tebe imam poruku:

Sluh ti ja sasvim zadovoljavajući...potrebno je samo da ga nakon duge neupotrebe aktiviraš.
Vreme ti se čini nedostupnim...to je varljiva opsena življenja u ovoj diimenziji,samo ako ga ukradeš bićeš njegov gospodar.
Ne govori suviše...reči su često roba za jednokratnu upotrebu.
Denzinfikuj svoje greške,osuši ih,uštirkaj i prepeglaj i uredno ih složi u svoj "Dogodilo se...nikad više"-spomenar...
kad ga povremeno prelistaš,volećeš više sebe.
Ne otključavaj više vrata na kojima piše "Ljubav ovde više ne stanuje"...sa druge strane ćeš ugledati sebe u ogledalu i taj lik ti se neće dopasti.
Ne hvataj se više za kvaku našeg postojanja...brava je promenjena i za nju je potreban novi ključ.
Ne bacaj poglede kroz prozor čekanja...nema naših povrataka,sve dok ne promenimo stajling i pojavimo se u novoj "odeći".
Ne oduvavaj više ovu prašinu sa naših uspomena...vratiće ti se poput bumeranga i njen pesak će ti izazvati suze u očima.

Zakasnili smo,verovatno,tako da se više ništa za nas ne može učiniti...ako misliš da nisam u pravu,demantuj me.
Sa valjanom argumentacijom,naravno...već smo se naučili igrama.


... 
TVOJ STIH

Večeras ne mogu da napišem nijedan stih više,da bih ga poklonila tebi.
Obezglavljena samoća me je u lance okovala.
Saterala me je u mračni kut moje duše i ja sam večeras njen sužanj.
Gorim od želje da ubijem noć...a nemoćna sam.
Reči me ne slušaju...izdale su me.
Znaš i sam da samo ti gospodariš mojim pesmama.
I priznajem,pred svedokom-vremenom,da si moja poslednja misao pred san.
I prva si mi misao jutrom,kada ti se lik ocrtava ispod kapaka mojih još sanjivih očiju.

Večeras ti ne mogu napisati stih...noć ga je sakrila.
Daj mi ruku da ti pomognem da ga osetiš.
Dodirni me ovde ispod grudi...u predelu nemirnog srca.
Tu je on...pulsira lagano.
Blizu ti je,sasvim blizu...osećaš ga?
Raste u tišini,napisan za tebe.
I rodiće se,kako mu je već i odredjeno,samo zbog tebe.
Tvoj najdraži stih...
Samo tvoj stih...


.... 
STVAR KARME

Puštaš me,naizgled nezainteresovano
da srećem druge dok se ne zaljubim,
u poslednjem trenutku pojaviš se čudno
i nateraš me da konačni izbor gubim.

Možda mi i nismo jedno za drugo
al` drugi niko,izgleda,i za nas nije
igra nam je slična ruskom ruletu
postaje mrtav onaj koji je dobije.

Ja sam Sunce što vrelinom izgara
a ti Mesec što lažno zavodi,
i opet smo sami,svako na svome
kako nas već karma kroz vekove vodi.


...
DEPRESIJA    / fragmenti portreta /


Razlivena zurim kroz prozorsko okno postojanja.
Ne mislim ni na šta...žmirkam prema suncu i polako žutim.
Čujem vetar kako šapuće u krošnjama drveća.
Nevidljivim notama beležim pesmu ptica.
Reči su samo tragovi u pustinjskom pesku koje će oluja uskoro pomesti.
Nikakav bitno drugačiji život nije postojao ni pre,a neće ni kasnije.
Naše delanje je semenje koje će vetar oduvati u prazninu.
Sve se pretvara u prah kao što će i ova uvela ruža koja mi u poslednjim izdisajima umire na dlanu.
Istopiću se i ja razlivena,jer sam premrežena zbrkom sećanja.
Razapeta sam na vešalima varljivih misli i nemam ideju kako da se oslobodim užeta.
Obmotano mi je oko vrata i svaki neoprezan pokret za oslobadjanjem sve više mi ugrožava disanje. 
Nemam hrabrosti da iz vidokruga napustim ovu obalu očaja,jer ne verujem da me na pučini čeka brod nade.
Bojim se beskrajne pučine i nemani što me potmulo vrebaju iz dubina.
Mada umem da plivam,mislim da se tog broda ne bih dočepala,jer on i ne postoji.
Njegova slika je samo živa fatamorgana u očima iscrpljenog maratonskog plivača….ime mu je Titanik.

Dan se ogleda kroz plavetnilo staklenog neba,a noć kroz duboki okean tame.
Smenjuju se uhodano,bez vidljivog razloga svojih putanja.
U daljini slutim ledenu igru severca koji mi se približava u zavodljivom plesu.
Obgrliće mi ramena i ukrašće mi dušu.
Zarobiće mi srce i ono će početi sporije da kuca.
I ništa mi se neće dogoditi,što se već nekom,sličnom meni,u ovakvim časovima već nije dogodilo.
Život se ne meri brojem uzdisaja,već momentima koji oduzimaju dah..
Bog odredjuje naše radjanje i našu smrt.
Neke kornjače žive par stotina godina,vilin konjic samo jedan dan.
Ljudski život je smešten negde izmedju ova dva polariteta.
On nema precizno vremensko odredjenje trajanja...nekome je predugačak,nekome prekratak.
Odvratna gusenica se preobražava u raskošno lepog leptira.
Ljudska bića se sa starošću pretvaraju u ružne i istrošene olupine. 
Sve funkcioniše po zapovesti i volji Tvorca,gospodara svega živog i neživog.
I nikada ničega novog neće biti pod Suncem.

U pravilnim razmacima čuju se bešumni udraci u zid...sat vremena neumoljivo otkucava.
Još samo par uznemirenih prekida tišine i sve će zamukunti.
Bezglasje će me nadjačati i tama prekriti.
Ne želim više da razmišljam ni o čemu.
Podižem pogled iznad svog tela i posmatram svoj grudni koš.
Ispod njega je zarobljeno srce,večiti i neumoran sužanj primoran na težak,neprekidan rad.
Ono gura krvotok,krvotok gura vazduh,a vazduh pulsira kroz pluća.
To je jedini opipljivi dokaz da u telu još ima života.
Svi ostali znaci su sumnjive verodostojnosti,njih um odredjuje po vlastitom nahodjenju.
Osluškujem pažljivo šum krvotoka i odzvanjanje srca.
U stanju sam razumu nepojmljivom..
Slutim dolazak plime koja će me celu preplaviti...razložiće me vanvremenski mir.
Postojaću samo u stanju totalnog ništavila,u nirvani tela i duše.
Bojim se njenog carstva...
Gospode,ako me čuješ tamo gore…pomozi mi!!


...