AVGANISTANAC
Dan je nesnosno vruć,kao i svi predhodni u užarenom mesecu avgustu.
Slani talasi su jedina alternativa nesnosnoj žegi.
Na plaži je malo ljudi usled uobičajene popodnevne pauze za ručak,koja dobro dodje za beg od usijanog vazduha.
Ispred malo caffe restorana na samoj plaži stoji ogroman pas,vidno plemenitog porekla.
Čvrstog,širokog i stabilnog torza i jakih nogu,pleni impozantnošću izgleda predstavnika odredjene rase.
Krupne glave,crne duge dlake i sjajnih svetlih očiju,okreće se čas levo-čas desno,kao da nekog traži.
Na momente baca pogled prema pučini,poput nesigurnog čoveka koga pohode neodlučne misli.
Uporno nastavlja sa ritualnim pokretima glave,uznemiren nečim ili nekim...
Restoranom plovi lagana instrumentalna muzika.
U jednom trenutku kreće uznemirenim hodom duž staze koja od restorana vodi direktno na peščanu plažu.
Prvi red kupača do staze,opruženih na ležaljkama,žurno napušta svoja mesta i povlači se,noseći ih na sigurno rastojanje od životinje.
Spontano mi se nameće pomisao kako je pas „dostojanstvenog“ držanja,koje je verovatno zapisano u genetskom kodu najboljih pasmina.
Verovatno je i dobro istreniranog ponašanja od strane vešte ruke majstora-krotitelja životinja.
Kretanje psa postaje sve brže,što dodatno plaši zatečene kupače.
Posebno uznemirijuće deluju neartikulisani zvuci koji dolaze iz njegovih snažnih čeljusti.
Neobična,veoma lepa i skupocena ogrlica oko vrata potvrdjuje da je on nečiji pas.
Na vidiku nema njegovog vlasnika.
Evidentno,uznemirenost kupača svakog momenta progresivno raste.
Očarana sam besprekornim izgledom prelepe “zveri“,dok je pažljivo posmatram duboko uvaljena u udobnu stolicu restorana.
Zaista volim životinje i nikada ih se nisam plašila...ja bih mogla i zmiju da pomilujem,odgovorno tvrdim!
Pas najednom zastaje i čulji uši...okreće se prema svetlucavoj morskoj površini.
Pratim sam njegov pogled i vidim kako iz vode izranja krupna muška figura,mišićavog tela,širokih ramena,obrijane glave i preplanule kože.
Učinilo mi se da je muškarac odlučno zakoračio prema snažnoj životinji.
„Njegov gazda..“-prodje mi je kroz glavu.
Pas se ukipio,stoji nepomično poput izlivene figure.
Čovek zastaje na rubu velike vode...pas počinje potmulo da reži.
Čovek i dalje stoji mirno..na licu mu se pojavljuje osmeh.
U svetlim očima boje kestena se jasno ocrtava neka čudna blagost i spokojstvo pogleda.
Čovek ima,na šta sam uvek bila impresionirana kada to ugledam,“pametne“ oči.
Pas nastavlja sa kretanjem prema visokom čoveku jake telesne gradje, neprestano neprijatno režeći.
Odjednom,čovek odlučno pravi zaokret prema snažnoj životinji.
Publika scenu pažljivo posmatra...u očima ljudi se nazire strepnja od očekivanog susreta dva diva.
Kada je pas ubrzao kretanja,čovek je stao....i odmah zatim se savio u položaj čučnja.
Pruža ruke prema psu....visinski se nalaze u istom nivou.
Pas sada već usporava hod,ali se i dalje približava čoveku.
Na rastojanju,ne većem od dva metra,pas konačno zastaje.
Predstavnici dve životinjske vrste gledaju se nestremice fiksirajućim pogledima,odmeravajući sopstvene snage.
Žamor ljudskih glasova se stišava i plažom vlada muk.
Kroz letnju vrelinu vazduha treperi muzika iz restorana.
Prvi se pokreće čovek.
Ne menjajući svoj čučeći položaj,lagano otkopčava svoju masivnu narukvicu i opuštenim pokretom je baca uvis,prema psu.
Iste sekunde,kao po komandi,masivno telo psa se izvija u vazduh i snažne čeljusti se sklapaju nad metalnim predmetom.
Zadiviljujući zagrižaj...metalna narukvica je većim delom ostala da visi van smrtonosnog zagrljaja zuba.
Čovek se podiže i ostaje da stoji u polusavijenom položaju...govori nešto psu tihim glasom.
Pas i dalje stoji kao zaledjen,nestremice posmatra čoveka.
Onda čovek lagano polazi prema psu koji i dalje stoji nepomično.
Prilazi mu je sasvim blizu i pruža ruku prema njegovoj njušci...pas ne reaguje.
Čovek spušta ruku na deo narukvice koji visi iz pseće čeljusti i dalje mu nešto tiho govori.
Tog trenutka zanemela publika zaustavlja dah.
Odjednom,pas koji je stajao kao na Rafaelovom platnu naslikan,oživljava sliku.
Otvara lagano čeljusti i čovek iz njih izvlači svoju narukvicu.
Spušta ruku na glavu psa i miluje ga,uz neprestani tihi monolog.
Pas mu uzvraća mahanjem repa.
Plažom se spontano prolama aplauz...dobijaju ga,zasluženo,oba aktera mini-predstave.
Iz pravca stepeništa na ulazu plaže,aplauz prekida reski zvuk ljudskog zvižduka...sve oči se usmeravaju u tom pravcu.
Na vrhu stepeništa stoji mladji muškarac atletske gradje,sa povodcem u ruci...vlasnik psa,očigledno.
Pas se okreće na poznati mu zvižduk i laganim kasom odlazi svom gazdi.
Čovek mu oko vrata stavlja povodac i vodeći ga pored sebe,upućuje se prema čoveku sa plaže.
Rukuju se,razmenjuju par reči.
Ulaze u restoran i sedaju na par stolova od mene.
Uz naručeni esspreso i limenke domaćeg „nikšićkog“,ostaju u kraćem razgovoru...pas strpljivo leži pored stola.
Ubrzo,čovek sa psom odlazi,a čovek sa narukvicom ostaje i dalje da sedi.
U jednom momentu se okreće i lovi moj pogled na njemu...neprijatno mi je,nisam uspela blagovremeno da ga sklonim.
Zatečeni situacijom,smešimo se istovremeno...ja usled nelagodnosti,on iz samo njemu znanog razloga.
Ustaje i sa limenkom u ruci prilazi mom stolu..“Je li slobodno Lady..? “-pita me njegov bariton sa prepoznatljivim bosanskim akcentom.
„Svakako..“-iznenadjena,čujem sebe kako mu odgovaram.
On se spušta lagano u primaknutu stolicu koja škripi pod njegovim impozantnim telesnim gabaritom.
„Oko 12o kg težine na 190 sm visine..“-signalizira mi moj precizni um.
U „face to face“ položaju,letimično prelazim preko njegovog lica.
Svetle kestenjaste oči me posmatraju sa neprikrivenim smeškom.
Krupne crte lica:nos,usta,uši..sve pravilno rasporodjeno na tipično „grubom“ licu muškarca.
Na levom ramenu majstorski istetoviran lik tigra.
„Zagazio u pedesete..možda i na pragu šezdesetih...naboranost kože ga jedino odaje.“- moj um,standardno već neumoran,daje mi potencijalno važne informacije.
"Primetio sam vas pre par dana ovde..“ -započinje on konverzaciju već vidjenim klišeom.
„I kako izgleda to što ste primetili ?“ -kažem iznenadjena sopstvenim pitanjem,sa neskrivenom ironijom.
„Mogu vam reći,sasvim zadovoljavajuće...po mojim merama iskrojeno...“ -kaže njegov širok osmeh.
„Prvi utisak zna da prevari..“ -i dalje nastavljam u provokativnom stilu ( volim da se igram,uvek...)
„Možda...ali,za mene to ne važi.. “ -kaže on uz otegnutu intonaciju,fiksirajući me pravo u oči.
„Svidja mi se ovo..“-kažem bezglasno sama sebi,a njemu:“Prilično ste samouvereni,g-dine...“.
„Ne svidjaju vam se takvi muškarci..?“-uzvraća sa upitnim izrazom obrva,dok mu osmeh i dalje svetluca u očima.
„A šta vi mislite o tome..?“-.nastavljam sa poznatom igrom osvajanja prevlasti na terenu.
„Mislim da takvog nekog tražite,Lady..“-reči mu se gube u iznendnom smehu.
Smejem se i ja....
Tenzija koju sam nametnula ( po tome sam legendarna,inače!) je popustila.
Dobro je,kažem zadovoljno sebi....matori dečkonja je uspešno prebrodio vatreno krštenje!
Pruža svoju krupnu šaku:“Ja sam Nihad...zovu me Avganistanac“.
Moja,za njegovu minijaturana ruka,uzvraća:“Drago mi je,g-dine...ja sam Lejla,zovu me Veštičanstvena..“.
Opet se smejemo.
„Zašto Avganistanac..? “ -radoznalo pitam.
A onda kreće njegova životna priča.
Bosanac ili Bošnjak (kako se sam deklariše),rodom iz Tuzle,diplomac beogradskog univerziteta.
Živeo i u mom Beogradu nakon rata u Bosni.
Rastavljen,dvoje odrasle i samostalne dece...sa novim ratom,bombardovanjem Srbije,odlazi u Avganistan.
Posao dobija u okviru UN organizacije kao dreser pasa,specijalo policijskih pasa koje obučava za pronalaženje narkotika.
Radno mesto mu je na aerodromu u glavnom gradu te zemlje,Kabulu.
Dolazi na odmor dva puta godišnje u Srbiju,kako kaže „moju zemlju“.
Iza svake njegove reči,izrečene rečenice,osećam vedar duh i toplinu,kao i neverovatan mir u izgovorenim mislima.
To je nešto što već spada u mitologiju kada je u pitanju mentalitet Bosanaca...samo takve ih i pamtim iz vremena mojih studentskih dana.
Došao je na desetak dana u Kotor,brodom medjunarodne plovidbe.
Danima već obilazi Boku,a evo sada je malo izašao i van Zaliva,i došao ovde u mirno seoce blizu albanske granice.
Zadivljen je,kao što sam i ja,njegovom lepotom i netaknutom,ljudskom rukom još neuprljanom prirodom.
Dugo,do kasnog popodneva ostajemo u priči....upoznajem Avganistan koji ne liči na sopstenu sliku sa CNN-a.
Kaže da će se brodom i vratiti,jer mu samo putovanje znači i više od odmora...stigao je ovde sam.
Kažem da ću se vratiti srpsko-crnogorskom železnicom...stigla sam ovde sama.
U spontanom razgovoru dogovorismo i večenji izlazak do prvog većeg grada...jedno drugom bili smo zanimljivi sagovornici.
Dvoje samotnih ljudi je igrom slučajnosti prestalo da bude usamljeno....
Avganistanac je ostao do kraja mog letovanja,samoinicijativno i dobrovoljno.
Nije otišao brodom,ispratila sam ga na Tivatski aerodrom u ranim jutrarnjim satima.
U kasnim večernjim,taksi me je odvezao do Bara...kušet-kola su čekala na mene da me odvedu put Beograda.
U hotelskom apartmanu su ostali naši nevidljivi tragovi.
Papir ostavljen na recepciji za hotelskog momka koji nas je posluživao,bio je ispisan stihovima „Mesec na vratima“.
Pesma je bila jedini dokaz da smo nas dvoje bili zajedno u vremenu jednog sparnog leta.
Njene reči su ovekovečile dvoje sredovečnih ljudi sa nedosanjanim snovima...delili su ih u miru hotelske sobe sa pogledom na more.
"Mesec na vratima" je bio i jedini dokaz za postojanje njihovog iznenadnog osećaja dugo tražene radosti i sreće pod čarobnim nebom Mediterana...
~ For Afganistan-man....in memory ~
In the small village,near to Albanian border....august `11
...
Dan je nesnosno vruć,kao i svi predhodni u užarenom mesecu avgustu.
Slani talasi su jedina alternativa nesnosnoj žegi.
Na plaži je malo ljudi usled uobičajene popodnevne pauze za ručak,koja dobro dodje za beg od usijanog vazduha.
Ispred malo caffe restorana na samoj plaži stoji ogroman pas,vidno plemenitog porekla.
Čvrstog,širokog i stabilnog torza i jakih nogu,pleni impozantnošću izgleda predstavnika odredjene rase.
Krupne glave,crne duge dlake i sjajnih svetlih očiju,okreće se čas levo-čas desno,kao da nekog traži.
Na momente baca pogled prema pučini,poput nesigurnog čoveka koga pohode neodlučne misli.
Uporno nastavlja sa ritualnim pokretima glave,uznemiren nečim ili nekim...
Restoranom plovi lagana instrumentalna muzika.
U jednom trenutku kreće uznemirenim hodom duž staze koja od restorana vodi direktno na peščanu plažu.
Prvi red kupača do staze,opruženih na ležaljkama,žurno napušta svoja mesta i povlači se,noseći ih na sigurno rastojanje od životinje.
Spontano mi se nameće pomisao kako je pas „dostojanstvenog“ držanja,koje je verovatno zapisano u genetskom kodu najboljih pasmina.
Verovatno je i dobro istreniranog ponašanja od strane vešte ruke majstora-krotitelja životinja.
Kretanje psa postaje sve brže,što dodatno plaši zatečene kupače.
Posebno uznemirijuće deluju neartikulisani zvuci koji dolaze iz njegovih snažnih čeljusti.
Neobična,veoma lepa i skupocena ogrlica oko vrata potvrdjuje da je on nečiji pas.
Na vidiku nema njegovog vlasnika.
Evidentno,uznemirenost kupača svakog momenta progresivno raste.
Očarana sam besprekornim izgledom prelepe “zveri“,dok je pažljivo posmatram duboko uvaljena u udobnu stolicu restorana.
Zaista volim životinje i nikada ih se nisam plašila...ja bih mogla i zmiju da pomilujem,odgovorno tvrdim!
Pas najednom zastaje i čulji uši...okreće se prema svetlucavoj morskoj površini.
Pratim sam njegov pogled i vidim kako iz vode izranja krupna muška figura,mišićavog tela,širokih ramena,obrijane glave i preplanule kože.
Učinilo mi se da je muškarac odlučno zakoračio prema snažnoj životinji.
„Njegov gazda..“-prodje mi je kroz glavu.
Pas se ukipio,stoji nepomično poput izlivene figure.
Čovek zastaje na rubu velike vode...pas počinje potmulo da reži.
Čovek i dalje stoji mirno..na licu mu se pojavljuje osmeh.
U svetlim očima boje kestena se jasno ocrtava neka čudna blagost i spokojstvo pogleda.
Čovek ima,na šta sam uvek bila impresionirana kada to ugledam,“pametne“ oči.
Pas nastavlja sa kretanjem prema visokom čoveku jake telesne gradje, neprestano neprijatno režeći.
Odjednom,čovek odlučno pravi zaokret prema snažnoj životinji.
Publika scenu pažljivo posmatra...u očima ljudi se nazire strepnja od očekivanog susreta dva diva.
Kada je pas ubrzao kretanja,čovek je stao....i odmah zatim se savio u položaj čučnja.
Pruža ruke prema psu....visinski se nalaze u istom nivou.
Pas sada već usporava hod,ali se i dalje približava čoveku.
Na rastojanju,ne većem od dva metra,pas konačno zastaje.
Predstavnici dve životinjske vrste gledaju se nestremice fiksirajućim pogledima,odmeravajući sopstvene snage.
Žamor ljudskih glasova se stišava i plažom vlada muk.
Kroz letnju vrelinu vazduha treperi muzika iz restorana.
Prvi se pokreće čovek.
Ne menjajući svoj čučeći položaj,lagano otkopčava svoju masivnu narukvicu i opuštenim pokretom je baca uvis,prema psu.
Iste sekunde,kao po komandi,masivno telo psa se izvija u vazduh i snažne čeljusti se sklapaju nad metalnim predmetom.
Zadiviljujući zagrižaj...metalna narukvica je većim delom ostala da visi van smrtonosnog zagrljaja zuba.
Čovek se podiže i ostaje da stoji u polusavijenom položaju...govori nešto psu tihim glasom.
Pas i dalje stoji kao zaledjen,nestremice posmatra čoveka.
Onda čovek lagano polazi prema psu koji i dalje stoji nepomično.
Prilazi mu je sasvim blizu i pruža ruku prema njegovoj njušci...pas ne reaguje.
Čovek spušta ruku na deo narukvice koji visi iz pseće čeljusti i dalje mu nešto tiho govori.
Tog trenutka zanemela publika zaustavlja dah.
Odjednom,pas koji je stajao kao na Rafaelovom platnu naslikan,oživljava sliku.
Otvara lagano čeljusti i čovek iz njih izvlači svoju narukvicu.
Spušta ruku na glavu psa i miluje ga,uz neprestani tihi monolog.
Pas mu uzvraća mahanjem repa.
Plažom se spontano prolama aplauz...dobijaju ga,zasluženo,oba aktera mini-predstave.
Iz pravca stepeništa na ulazu plaže,aplauz prekida reski zvuk ljudskog zvižduka...sve oči se usmeravaju u tom pravcu.
Na vrhu stepeništa stoji mladji muškarac atletske gradje,sa povodcem u ruci...vlasnik psa,očigledno.
Pas se okreće na poznati mu zvižduk i laganim kasom odlazi svom gazdi.
Čovek mu oko vrata stavlja povodac i vodeći ga pored sebe,upućuje se prema čoveku sa plaže.
Rukuju se,razmenjuju par reči.
Ulaze u restoran i sedaju na par stolova od mene.
Uz naručeni esspreso i limenke domaćeg „nikšićkog“,ostaju u kraćem razgovoru...pas strpljivo leži pored stola.
Ubrzo,čovek sa psom odlazi,a čovek sa narukvicom ostaje i dalje da sedi.
U jednom momentu se okreće i lovi moj pogled na njemu...neprijatno mi je,nisam uspela blagovremeno da ga sklonim.
Zatečeni situacijom,smešimo se istovremeno...ja usled nelagodnosti,on iz samo njemu znanog razloga.
Ustaje i sa limenkom u ruci prilazi mom stolu..“Je li slobodno Lady..? “-pita me njegov bariton sa prepoznatljivim bosanskim akcentom.
„Svakako..“-iznenadjena,čujem sebe kako mu odgovaram.
On se spušta lagano u primaknutu stolicu koja škripi pod njegovim impozantnim telesnim gabaritom.
„Oko 12o kg težine na 190 sm visine..“-signalizira mi moj precizni um.
U „face to face“ položaju,letimično prelazim preko njegovog lica.
Svetle kestenjaste oči me posmatraju sa neprikrivenim smeškom.
Krupne crte lica:nos,usta,uši..sve pravilno rasporodjeno na tipično „grubom“ licu muškarca.
Na levom ramenu majstorski istetoviran lik tigra.
„Zagazio u pedesete..možda i na pragu šezdesetih...naboranost kože ga jedino odaje.“- moj um,standardno već neumoran,daje mi potencijalno važne informacije.
"Primetio sam vas pre par dana ovde..“ -započinje on konverzaciju već vidjenim klišeom.
„I kako izgleda to što ste primetili ?“ -kažem iznenadjena sopstvenim pitanjem,sa neskrivenom ironijom.
„Mogu vam reći,sasvim zadovoljavajuće...po mojim merama iskrojeno...“ -kaže njegov širok osmeh.
„Prvi utisak zna da prevari..“ -i dalje nastavljam u provokativnom stilu ( volim da se igram,uvek...)
„Možda...ali,za mene to ne važi.. “ -kaže on uz otegnutu intonaciju,fiksirajući me pravo u oči.
„Svidja mi se ovo..“-kažem bezglasno sama sebi,a njemu:“Prilično ste samouvereni,g-dine...“.
„Ne svidjaju vam se takvi muškarci..?“-uzvraća sa upitnim izrazom obrva,dok mu osmeh i dalje svetluca u očima.
„A šta vi mislite o tome..?“-.nastavljam sa poznatom igrom osvajanja prevlasti na terenu.
„Mislim da takvog nekog tražite,Lady..“-reči mu se gube u iznendnom smehu.
Smejem se i ja....
Tenzija koju sam nametnula ( po tome sam legendarna,inače!) je popustila.
Dobro je,kažem zadovoljno sebi....matori dečkonja je uspešno prebrodio vatreno krštenje!
Pruža svoju krupnu šaku:“Ja sam Nihad...zovu me Avganistanac“.
Moja,za njegovu minijaturana ruka,uzvraća:“Drago mi je,g-dine...ja sam Lejla,zovu me Veštičanstvena..“.
Opet se smejemo.
„Zašto Avganistanac..? “ -radoznalo pitam.
A onda kreće njegova životna priča.
Bosanac ili Bošnjak (kako se sam deklariše),rodom iz Tuzle,diplomac beogradskog univerziteta.
Živeo i u mom Beogradu nakon rata u Bosni.
Rastavljen,dvoje odrasle i samostalne dece...sa novim ratom,bombardovanjem Srbije,odlazi u Avganistan.
Posao dobija u okviru UN organizacije kao dreser pasa,specijalo policijskih pasa koje obučava za pronalaženje narkotika.
Radno mesto mu je na aerodromu u glavnom gradu te zemlje,Kabulu.
Dolazi na odmor dva puta godišnje u Srbiju,kako kaže „moju zemlju“.
Iza svake njegove reči,izrečene rečenice,osećam vedar duh i toplinu,kao i neverovatan mir u izgovorenim mislima.
To je nešto što već spada u mitologiju kada je u pitanju mentalitet Bosanaca...samo takve ih i pamtim iz vremena mojih studentskih dana.
Došao je na desetak dana u Kotor,brodom medjunarodne plovidbe.
Danima već obilazi Boku,a evo sada je malo izašao i van Zaliva,i došao ovde u mirno seoce blizu albanske granice.
Zadivljen je,kao što sam i ja,njegovom lepotom i netaknutom,ljudskom rukom još neuprljanom prirodom.
Dugo,do kasnog popodneva ostajemo u priči....upoznajem Avganistan koji ne liči na sopstenu sliku sa CNN-a.
Kaže da će se brodom i vratiti,jer mu samo putovanje znači i više od odmora...stigao je ovde sam.
Kažem da ću se vratiti srpsko-crnogorskom železnicom...stigla sam ovde sama.
U spontanom razgovoru dogovorismo i večenji izlazak do prvog većeg grada...jedno drugom bili smo zanimljivi sagovornici.
Dvoje samotnih ljudi je igrom slučajnosti prestalo da bude usamljeno....
Avganistanac je ostao do kraja mog letovanja,samoinicijativno i dobrovoljno.
Nije otišao brodom,ispratila sam ga na Tivatski aerodrom u ranim jutrarnjim satima.
U kasnim večernjim,taksi me je odvezao do Bara...kušet-kola su čekala na mene da me odvedu put Beograda.
U hotelskom apartmanu su ostali naši nevidljivi tragovi.
Papir ostavljen na recepciji za hotelskog momka koji nas je posluživao,bio je ispisan stihovima „Mesec na vratima“.
Pesma je bila jedini dokaz da smo nas dvoje bili zajedno u vremenu jednog sparnog leta.
Njene reči su ovekovečile dvoje sredovečnih ljudi sa nedosanjanim snovima...delili su ih u miru hotelske sobe sa pogledom na more.
"Mesec na vratima" je bio i jedini dokaz za postojanje njihovog iznenadnog osećaja dugo tražene radosti i sreće pod čarobnim nebom Mediterana...
~ For Afganistan-man....in memory ~
In the small village,near to Albanian border....august `11
...
Нема коментара:
Постави коментар