PONIŠTAVAM TE

Odlepljujem te od srca,
stružem iz oka,
spiram sa kože
da otekneš
iz lažnog vremena.
Reči te se moje odriču,
teret si im pod jezikom
i nataloženi pesak 
u vrelom krvotoku.

Sećanja te moja 
čuvaju uporno 
i obmanjuju me
da nisi bio opsena,
da si zaista postojao.
Moje pesme
svedoče za tebe:
u njima si
spavao i snivao,
budio se i umivao
i sanjivi smo
jutarnju kafu ispijali.
I nastavljao si zatim
vasceli,bogovetni dan
da sa mnom
nežne razgovore vodiš.

Kletvu ću baciti 
na stihove svoje prošle
kojima si gospodar bio.
Odbaciću tvoje postojanje.
Sama sam te
u snovidjenju stvorila,
od tuge izatkala,
od čežnje izmaštala.
I zato te sada poništavam,
jer si bio stvaran 
samo onoliko koliko te je 
moj um,
po volji moje duše
izmislio...

...