REKVIJEM ZA ZELENU SA ČETIRI LISTA

Kao da već odavno nisam volela...
Dan i san izbacujem iz upotrebe.
Sve se može još jedanput započeti,ali nikada neće biti više isto.
Gorim i jenjavam,istovremeno...nepromenljiva,a drugačija.

Kao da se odavno nisam desila u sebi...
U vrelini noći ledi se ova misao u vazduhu i ja je prilepljujem u sećanje o nama.
Vodim besmislen razgovor sa samom sobom,moje razumno "ja" sa mojim emotivnim "mi" vodi iscrpljujući dijalog.
Pokušavam da osmislim poraze.
Trudim se da nadjem opravdanja za tvoje postupke.

Postajem svesna svog besmisla postojanja i pitam srce da li zna kolika je upotrebna vrednost sreće.
Srce nema odgovor,zato ćuti.
Pohabana istina pobedonosno već tutnji o mojoj nemoći i usamljenosti.
Porazila me je,prisiljena sam da joj se predam...zato nastavljam da ćutim.
Nadam se da će tišina mog ćutanja da porodi mržnju kojom ću poništiti njeno postojanje.
Grejem prazne ruke snagom sopstvenog uma...srce mi sve dublje tone u okove narastajućeg leda.
Vatra se u njemu polako gasi...uzaludno,nema Prometeja na vidiku.

Odavno već osećam kao da nikada nisam volela...
Mit o neprolaznosti je laž o vremenu i priča za nedoraslu decu.
Ja sam ptica bez gnezda,ali i bez kaveza.
Iznad mojih krila je neomedjen prostor i zato ne mogu da se zaustavim.
Očajna se provlačim se kroz oblike,tražim najpodesniji.
Tražim kalup za svoje snove da ih sačuvam od zaborava.
Tečem kroz srce svakodnevice,sunce sam bez putanje,ničim vezana...plutam van prostora i vremena.

U ovo otupelo,gluvo doba noći pogled se magli i ocrtava mi sliku poslednjeg radjanja Sunca.
Osećam miris nekog davno zaboravljenog jutra...terasa sa pogledom na morski zaliv,na terasi sto pod kariranim stolnjakom i na stolu naše dve ruke koje se dodiruju iznad šolja sa toplom kafom.

Pomirena sa samom sobom,na sve sam spremna dok se opraštam sa ovom dimenzijom vremena u kojoj sam bila privremeni gost.
Dugo sam već hodala oštrom ivicom noža i strmom stranom provalije.
I evo me ovde,konačno,na graničnoj liniji Neba i Zemlje,gde se glasovi ne pretvaraju u eho,već nepovratno poniru u muklu dubinu kanjona.
Bože...,kako je vidik nad ovom gigantskom raseklinom nestvarno plav i nemerljivo dalek i prostran!
Kao da i sam zna šta znači strmoglaviti se,pa svakog jutra sveteći se zori,rudi rajskim rumenilom nad strašnom provalijom.
To je kao kad ruža,prkoseći svojom lepotom,iz inata raste u blatu ispred smrada kasapnice.

Više mi niko ne može prići ni na puškomet.
U pravilnim razmacima već čujem bešumne,tupe udarce svog srca o zid stena.
Još par otkucaja i sve će zamreti.
Tišina će me prekriti u stanju totalnog mira,u ništavilu bez osećaja.
I ničeg više nema u mojim čulima...sklapam oči iznad svog tela i posmatram ravnomerno disanje grudi.

Pre nego podignem krila i otisnem se na završni let,samo još jednu,poslednju misao ti upućujem:
Ako niknem trolista,kako ćeš me prepoznati u beskrajnom polju deteline...?


...