Put prema jugu 

Mnogo je vremena iza nas,kao da sećanja nisu prošla zauvek.
Sve je izbledelo,izgubilo svoju boju i rasplinulo se,razmrvilo u prah,rastočilo od predugog stajanja.
Sve ono od ranije u kojem smo postojali,kao da je nekuda nestalo,kao netragom u zemlju propalo.
Ni ti,ni ja,ne znamo usled kakve pustinje stojimo sada.
Beznadežno smo se zaglavili u procep života,zatočenici smo vremenske prolaznosti.

Čudno nas je vreme susrelo i učinilo da se dodirnemo rukama,a onda i dušama.
Ovo je tamna noć za naše poznanstvo,pijano je veče omamljeno mirisom borova i kasni je sat.
Na gradskom trgu otkucava eho ravnodušne stvarnosti.
Pričaj mi o ljubavi,naslikaj mi rečima nas...u mojim suznim očima će žuboriti tvoje reči.
Maštom nas povedi u blisko sutra u kome neće postojati ova užasna strepnja i nespokoj.
Da li ćemo nekada biti dovoljno srećni da ugledamo dugu preko neba,uvek kada to poželimo?

Došli smo na raskrsnicu Nedodjije i Nešto neznanog izgleda,zloslutno vreba iz tame na nas.
Iz mrklog mraka,u ovoj noći bez zvezda,čujem njegovo disanje...diše brzo,neujednačeno,bori se sa sopstvenim besom.
Škrguće zubima,osećam njegov dah prepun mržnje....prikriveno Zlo o kojem si mi govorio.
Ono nam postavlja nemušte znakove zabluda na put,da nas obmanute rastavi.
Ono želi da nas pokoleba u odluci,da postavi zid izmedju nas,da nam tragove zametne.
Ne boj se...mi znamo pravac kojim smo naumili.
Dugo smo se i mukotrpno probijali da stignemo ovde gde jesmo.
Kroz progoretine i krš,kroz živi pesak i vulkanski pepeo,kroz vrelinu vatre i promrzline leda...sve smo to prošli da dodjemo ovde.
Ovo raskršće stoji izmedju ničije i svačije zemlje,na četiri strane sveta.
Istok je levo,a zapad desno...iza je sever,a napred je jug.
Mi idemo napred,prema jugu...

Ovo je sveta,bogojavljenska noć...u njoj Gospod vuče niti naše sudbine.
U ovoj čudnoj noći ne verujem Mesecu koji nam osvetljava put...zar on ne krade tudju svetlost i ogrće se lažnim sjajem?
Ne verujem ni jednom sazveždju u Kumovoj slami...to su fatamorgane zvezda koje umiru.
Verujem samo ovoj tvojoj ruci u kojoj moja spokojna spava.
Jedini saveznici u ovoj za nas bartolomejskoj noći,jesmo mi...jedno drugom i nada i uteha.
Mi smo brodolomnici sopstvenog srca....na razmedji prošlog i budućeg,begunci smo iz carstva okamenjenih duša.

Ne okreći se...
Iza nas,u stopu nas prate naše samotne prošlosti.
Čuješ li kako cvile dok pokušavaju da nas sustignu?
Gospod je noćas na našoj strani...ne dozvoljava im da nas ponovo dotaknu.
Tvorac je bio uz nas i onda kada smo konačno napustili nešto što nas i nije bilo vredno...pomogao nam je da srušimo nešto što je padu već bilo sklono.
Stisnimo još čvršće naše šake i nastavimo hrabro napred prema mestu koje smo nebrojeno puta videli u našim snovima.
Krenimo brže prema jugu.....požurimo koracima od sedam milja.





Ps.

Ljubav ne teži da zadovolji hir
sebičnost je nikad nije takla,
želi da pruži sebi krhki mir
dok stvara Raj u očaju Pakla.

William Blake