U dokolici 

Ponekad,onako bez razloga
kada se osećamo dokono,
u osami odnekud
naidje neizbežno "ono"...
Prelete senke prošlosti
i tuga se desi
i ti se predaš i shvatiš
da tu si,gde jesi...

I naprosto glavom kolaju
misli od trista čuda
obojene varljivim koloritom
pogubnih predrasuda.
I sve se to ispreči
izmedju nas
i onda postajemo
nemi statisti,
bez stvarne nade
da potražimo spas...

I tako to,obično,biva
u sličnim danima
kad prošlost nam se
na ledja navali
kao planina.
I moramo,u mislima,
tim putem da prodjemo
i svom početku
da dodjemo
i na njen vrh moramo
da se uspemo,
ako želimo da sazremo.
Jer,samo sa tog vrha
možemo da nazremo
-nas...




Ps.
Znam da sam uvek bila emotivno sebična u praksi...ali nikada nisam bila u principu.
U svakom novom jutru se probudim sa užasnim saznanjem da me je sve manje....