BEOGRAD SUZAMA NE VERUJE


Noć otvara svoja ogromna usta u koja dan sahranjuje sam sebe.
Veče,sasvim obično,kao i svako drugo monotono.
Pod milionima neonskih svetiljki gori tama u mnogoljudnom gradu..

Kao i toliko puta ranije,nekoliko prejakih reči je odzvonilo u etru telefonske žice.
Nakon mog neuzvraćemog odgovora slušalica ostaje da leži beživotno.
Izvrnuta je na stolu mrtvim pokretom moje bojama umrljane ruke.
Tišinu sobe ponovo seče besmisao naše veze,mučan osećaj da prolazimo kroz iste,već vidjene situacije.
Još jedan osećaj da je sve uzaludno...naša večita rašomonska dilema oko jednostavnih stvari.

Nastaje preduga pauza u kojoj ne mogu da zbrkane reči dovedem u smisleni poredak.
Kolaju nasumično mojom glavom pomahnitalo,mešajući se sa potisnutim scenama prošlosti.
Njegov glas još odzvanja hodnicima mog uma.
Zapeklo me je par preteških reči i osećam tup bol u predelu želuca.
Moj grudni koš se smanjuje i izbaca vazduh iz sebe,što me dovodi u stanje panike.
Strah kao posledica upravo odslušanog monologa Stranca,agresivnim tonalitetom izgovorenog.
Reč nisam rekla...ja sam bila uvek ta koja je manje govorila.
Onaj kome Bog u usta posadi tišinu,srećan je barem onoliko za koliko misli da nije...
Oćutala sam Ga dostojanstveno,stoički...to je i svojstveno pravim damama.

Nemo sedim za stolom i odsutno posmatram napola dovršen crtež.
Taj telefonski poziv me je prekinuo u slikanju.
Kompozicija se rasplinula i ne znam gde se poslednji put zaustavio moj kist.
Boje polako počinju da mi blede pred očima i figure na slici poprimaju očajan izgled.
Noć mi se kezi u lice svojim krezubim podsmehom,govori mi reči jezikom poruge.
Tama oko mene postaje sve gušća i obavija me je poput leda.
Osećam kako mi srce ubrzano kuca,čujem njegove aritmične damare.
Čini se kao da plače...osluškujem njegove bezglasne krike.

I dalje eho Njegovog uznemirujućeg glasa nemušto zvoni tišinom sobe.
Stvari oko mene počinju da se pokreću.
Jedna po jedna napuštaju su svoje mesto i nestaju na izlaznim vratima.
Soba liči na kavez,prazni kavez u kojoj očajava zarobljena ptica...moja duša.
Onda i zidovi podrhtavaju i sami od sebe se rastvaraju...propadaju negde kroz pod.
Ali,ni poda nema zapravo...moja kolena su u pesak zarivena.
Kroz glavu mi prolazi užasna misao da se nalazim usred bezizlazne pustinje.
Mrkla je noć,jeziva tama bez zvezda i meseca.
Tiho je i hladno kao u grobu.

Usta su mi suva,osećam i žedj i glad istovremeno.
Ustajem i poput mesečara krećem ni sama ne znam kuda,instiktivno tražim izlaz iz neomedjenog prostora.
Pesak neprijatno škripi pod mojim stopalima.
Muti mi se pred očima...ovo je još jedna pustinja koju moram da savladam.
Košmar me nagoni da se krećem.
Noge su mi poput olova,a um prazan,ne funkcioniše... nema na vidiku spasonosnih misli.
U glavi nosim nadu da živa mogu da stignem do naredne oaze.
U srcu nosim veru da jedna baš takva,bolja i lepša nego sve predhodne,čeka na mene..

I odjednom,kao što to obično i biva u snovidjenju,dolazi naredni filmski kadar.
Pred mojim očima puca poznati krajolik.
Posmatram brisani prostor na čistini poljane,smešten izmedju blokova zgrada koje prepoznajem.
Mesec spokojno sija,zvezde trepere božanskim sjajem....vazduh miriše na prvi sneg.
Dobro je...opet je sve pod kontrolom Božje zapovesti.
Dobro je....iz mene je konačno otišlo ono zlokobno osećanje Njegovog odlaska.
Konačno,slobodna sam...
Dišem punim plućima kao davljenik koji se nenadano dokopao obale.
Ni sama ne znam kako sam se obrela pod vedrim nebom.
Stres ume da parališe i dovede u nesvesno stanje u kome se reakcije nekontrolisano odvijaju.
Vraćam se u osamu svoje sobe...moram da dovršim započetu sliku,ona čuva moj mir.

Obično novembarsko veče prolazi kroz grad tiho i nemo.
Korača nečujno i neosetno nam krade dane....tumara kao kroz Tamni vilajet.
Još jedno veče zakasnele jeseni u Beogradu,u gradu koji suzama nikada nije verovao.....



/ novembar 2o1o /




...