Krsna slava 

Došao je još jedan posebni dan novembra...osmi po redu,značajan po Svetom Dimitriju,njenoj krsnoj slavi.

Soba je u polumraku,osvetljena samo lelujavim plamenom velike sveće na polupraznom stolu.
Sveća,pšenica,vino i osveštan kolač se ogledaju u njenom bezizražajnom pogledu.
Upravlja ga prema praznoj stolici na pročelju stola.
Njena krhka figura stoji nepomično,bez ijednog pokreta.
Osamdesetogodišnja starica,besprekorne elegancije i sede kose uredno počešljane u pundju,sama je na ovaj,
za nju veliki dan.

Kroz muk tek nadošle noći,jasno čuje veseli žamor ljudi za ovim stolom.
Dečiji smeh iz ugla sobe otima joj težak uzdah iz grudi.
U čelu sofre prepune hranom,sedi On...krupne figure,plave kose i plavih očiju,širokog osmeha.
U takvom plavetnilu živi sav njen svet...
Smeši joj se i toči vino gostima....hvata joj pogled pun ljubavi,a ona ga brzo sklanja.
Zar nije to neprimereno njihovim godinama...stalno je opseda ova neprijatna misao.
A šta ako gosti primete,ne daj Bože...stid će je živu sahraniti!
Stvarna joj slika titra pred očima...najpre zdravica domaćina,onda gostiju "za mnogo godina domaćine,berićetno ti bilo".
Jasno čuje pesmu "Obraše se vinogradi"...prelama je povremeno kucanje čašama "`ajd` živeli,neka je sa srećom i u zdravlju.."
Soba blješti pod lampionima koji prekrivaju plafon,prepuna ljudi odiše veseljem i srećom...odiše životom.

Užasan bol seče je u grudima...čvor u stomaku postaje sve veći.
U levoj ruci drži kolač,a u desnoj grčevito steže nož.
Ponavlja nesvesno,po nebrojeno puta do sada izrečenu molitvu "..i hleb naš nasušni nam daj..."
Nož se zariva i pravi znak krsta u naraslu pogaču,ukrašenu poznatim ornamentima njenih veštih ruku.
Vino plavi tragove ukštenih zaseklina u njoj...obeležava simbolično krv Sina Božijeg.
I nož i kolač su nekada bili Njegov "posao"...po šesti put su već u njenim rukama.

Sve vreme obrednog rituala nije u stanju da skloni pogled sa mastiljave fleke koja ruži blještavu belinu stolnjaka.
Nakon što se sa slavskim kolačem vratila iz crkve,puneći naliv-pero,nespretno je prosula mastilo po njenoj heklanoj rukotvorini..
Pokušala je da je skine fleku,bezuspešno....ostavila je da to obavi naredni dan.
Mamurna,nakon neprospavane noći i nakon što je budna zakočila oglašavanje budilnika,kroz još mračno jutro otišla je
ocu Danilu da joj osvešta kolač.
Po povratku kući,pristavila je svoj omiljeni čaj,mešavinu nane,kantariona i bosiljka,uzela papir i naliv-pero i sela za sto.
Pisala je Njemu još jedno od mnogobrojnih pisama.
Nijedno nije poslala...a i kako bi,kad ne postoji adresa tamo kuda je On otišao.
Ona mu i dalje uporno piše.
I odlaže ta pisma,zapečaćena crvenim voskom,u škrinju pletenu od barske trske.
Ostavlja ih u amanet zajedničkoj naslednici da ih pročita kada nje ne bude bilo...neke stvari se ne mogu iskazati govorom.

Nersvesno držeći presečeni i vinom natopljeni slavski kolač,tiho recituje "Oče naš koji si na Nebesima...nek` se sveti
ime tvoje...nek` dodje carstvo tvoje..."
Izgovara ove reči po inerciji,odsutno...ne veruje više u njihovu istinitost.
I opet se dogadja ono što je razjeda...zanemela,u očaju,tako jasno čuje onu strašnu,demonsku stranu sebe.
"To nisam ja...",molićevo se obraća ikoni na zidu i oči joj se pune suzama.
Suze kao eho stravičnog bola koji je razara i koji ona pobedjuje samokažnjavanjem...čuje ga kao jezivi kikot zveri u sebi.
Smeh kao katarza...smeh kao mehanizam odbrane pred gubljenjem razuma.
Užasni strah joj potmulo prolazi damarima celog tela i ona mu se bespomoćno predaje.
Nema snage da se okrene i da u tom trenutku ugleda svoj pravi lik u ogledalu.
Sledjena,pomišlja da postoji samo još jedan takav...onaj koji ima Nečastivi,lično.

"Oče naš,spasi nas od zla u nama....sačuvaj nas od nas samih,nerazumnih...", zaustavljajući dah žurno se krsti i u nadi i sa stidom izgovara sopstvenu molitvu.
Beskrajno usporenim pokretima tone u stolicu i grčevito prepliće prste jedne i druge ruke.
Spušta glavu na grudi i nastavlja da se bezglasno,u pokajanju,obraća svom Gospodu...





Ps.

Mojoj majci....u uspomeni na mog oca.