Jutro sa Strancem

Probudilo me je reski zvuk sirene vatrogasnih kola.
Masivan prozor poznatog hotela nije mogao da spreči njegovo neprijatno zavijanje.
Koz poluotvorene kapke sanjivo sam ugledala njegove oči.
Posmatrale su me sa jastuka druge polovine kreveta.
Očigledno je da se prvi probudio...pitala sam se,još pospana,koliko dugo me već posmatra.
Ležeći pored čoveka koga nisam poznavala,napola razbudjenom glavom sam grozničavo preturala po mislima.
Pokušavala sam da se prisetim noći koja je predhodila iznenadjujućem jutru.
Polako su mi se vraćale slike koje su donele ovakav početak dana.
Osvanulo je čudno jutro zakasnelog,miholjskog leta i zateklo nas neočekivano obnažene.

Stranac me je i dalje radoznalo posmatra na način koji nije skrivao „onaj“ pogled...situacija me čini nespokojnom.
„Ovo je loš početak dana,Lejla...“-kaže moja bezglasna misao.
Očigledno je da okleva da me pita odakle nas dvoje u ovako „bliskoj“ situaciji...ili čeka mene da prva progovorim.
Čini mi se da se ne seća predhodne večeri koja nas je dovela u ovu,na prvi pogled,komičnu situaciju.
Smešno izgledamo...i ne znam zašto u ovakvom trenutku imam prisilnu potrebu da zaplačem...možda zato što meni smešne stvari uvek imaju tužnu stranu sopstvene priče.

Stranac me još uvek nestremice posmatra,a to već ne liči na čoveka koga sam sinoć upoznala.
Cele večeri je njegova dominacija u društvu,u kojem smo se slučajno zatekli,bila vidljiva.
Delovao je samouvereno,sugestibilno i uvek je imao poslednju reč o bilo kakvoj temi razgovora.
Elokventnost,za one koji ga znaju,verovatno mu je već bila legendarna.
Blistavost njegovog uma je plenila...transparentna harizma je privlačila poput magneta.

Osećam se nelagodno,kao zalutala u ovoj nestvarnoj sobi zgrade u Nedodjiji.
U panici razmišljam kako mi je potrebno da se saberem i svoje misli dovedem u smisleni poredak pre nego što se On seti dogadjaja od predhodne večeri.
Tišina caruje medju nama...
Njegove oči me doslovno pitaju „da li smo se mi...?“
Moje oči mu sa očiglednim stidom odgovaraju sa „ne,nismo...“
Pružam ruku niz ivicu svoje polovine kreveta,i ne sklanjajući pogled sa njegovog lica,podižem svoju sinoćnu party odeždu.
U vazduhu lebdi mala crna satenska haljina,stilizovana čipkom na diskretnim mestima.
On stiska obrve i žmirka očima,pokušavajući da dozove dogadjaje od prošle noći...zagleda pažljivo haljinu koja lebdi u vazduhu.
Onda lenjim pokretom,ne skidajući pogled sa mog lica,dohvata sa noćnog ormarića pored svoje polovine kreveta,polupraznu bocu „Don Perignona“.
Upitno me gleda,nemarno držeći flašu...čeka moj odgovor.
U paperjastoj mekoći jastuka moja glava klima u znak saglasnosti.
Pantomima dvoje stranaca se čini majstorski odradjenom.
Shvata,konačno,odakle nas dvoje u ovom prostoru...priseća se šta je predhodilo neočekivanom jutru u našim životima.

Bukvalno smo uleteli u ovu sobu,kasno noćas,držeći se za ruke i jureći stepenicama.
U mojoj ruci je bila satenska damska tašnica,a u njegovoj neotvorena boca čuvenog vina.
Još sa vrata sobe bacili smo se na krevet,grleći se strasno i ljubeći se grčevito.
Sipao je u čaše božanstveni nektar,kucnili smo se i laganim gutljajima uživali u njegovom ukusu...opet,grlili se i ljubili..i pili..i grlili i ljubili...i tako,naizmenično u krug.
A onda sam otišla do kupatila da se ogrnem svežinom vode...trebalo je isprati lepljivi miris nikotina iz bučne plesne dvorane.
Sinoćna proslava kupovine stana zajedničkih prijatelja satima obavijala nas je maglom od dima sagorelih cigareta i etrom se osećao ustajali miris oznojenih tela.
Moj odlazak pod tuš,priznajem,potrajao je malo duže...ležeći u penušavoj kadi opušteno,zadremala sam od blagosti kupke..i od vina,svakako.
Kada sam kročila u sobu u oblaku planinske svežine omiljenog mi „šanela 5“,zatekla sam neočekovan prizor...gospodin-stranac je već bio u dubokom snu.
Onako polunag,glave porinute u jastuk,spavao je dišući duboko.
Na podu je ležala prevrnuta prazna čaša,ispala iz njegove zaspale ruke.
Prekrila sam ga tankim jorganom i uvukla se pod pokrivač svoje,uvek leve strane kreveta.
Pre nego što će me i samu san odvesti u drugu dimenziju stvarnosti,pomislila sam da je ovako nešto logično bilo i da se dogodi.
Dole na zabavi se piće,kako bi se reklo,“točilo u potocima“,što je bilo previše čak i za njegov impozantni kapacitet čoveka snažne korpulencije.

Sve ovo sam mu rekla bez reči,samo posmatrajući ga...
Iz mog pogleda,kao na filmskoj traci,odgledao je postupme sekvence dogadjaja koji su predhodili ovom čudnom jutru.
Osmeh mu je u očima.
Smeh mu razdvaja usne i njegovi krupni zubi ritmično prate prve reči koje mi upućuje:“Ovo mi se ne dogadja baš često...“
„Ni meni,moram da priznam...“-kažem,i od stida zatvaram oči.
Kao da će stvarnost da nestane,ako zažmurim...ironično mi se nameće misao u mraku stisnutih kapaka.
Upravljam pogled prema njegovom licu i kažem:“Želela bih nešto da objasnim...“
Njegov upitni pogled se topi u širokom osmehu kojim potvrdjuje da će saslušati moju želju.
„Znate...“-pokušavam da saberem rasute misli-„ništa se nije desilo..samo sam bila izabrana od vas...birali ste me za ples i plesali smo skoro cele večeri..i evo me od jutros u vašim praskozornim snovima...jer,cele noći ste mi nešto emotivno primamljivo nudili..i eto,posledica toga je da smo tu-gde jesmo...trezni ste,još sanjivi i poput deteta me radoznalo posmatrate...i taj vaš pogled me dovodi na ivicu suza,jer mi izvlačite neki čudan strah od sopstvenog mi prisustva u ovoj sobi..i mislim da svakog trenutka mogu da briznem u plač..i evo,prva misao koja mi pada na pamet,jeste odnekud stvoren stih,pročitan i utisnut u moje pamćenje i ponovo rodjen u ovoj mi strašnoj nesigurnosti:
„Hvataču snova..,
navuci na dušu moju bosu
razbrojani niz budućih tvojih čekanja,
da umem sebe da tkam iznova....
Ovo su završne reči,prolog pesme koja će se iz mene roditi usled želje,strepnje i straha dok izgubljena stojim pred vama...i evo,ustajem da karminom,zato što ovde nemam ustaljeni papir i olovku,ispišem stihove za vas..ispisaću ih na ovom velikom ogledalu naše privremene sobe...to je moj poklon vama za čarobnu noć..a onda,odlazim...proći ću kroz ova vrata tiho..put već znam,pa me ne morate ispraćati,gospodine...“
U ehu moje poslednje reči,dok mi se mrežasta čarapa stopala spušta u svetlucavu od štrasa sandalu,njegove ruke se spuštaju na moja ramena.
Podiže mi glavu i prislanja je na svoje grudi...nežno me grli.
Čujem zavodljivi šapat njegovog baritona:“Ovog trenutka menjamo scenario od prošle noći,my Lady...“

Kroz poluotvorene zastore na prozoru,prvi sunčevi zraci se probijaju i oslikavaju sobu toplim bojama stvarnosti.
Dan je čvrsto odlučio da zameni jedno beznadežno smušeno i emotivno šmrljavo jutro....