Gnezdo (priča Badnje večeri)

Bilo je rano proleće.
Nebom su se još provlačili otežali tmurni oblaci...uporno su teglili zaostale pahulje snega.
Ona je žurno pravila svoje gnezdo.
Malena,tamnoplave glave,belog vrata i šarenih krila,neumorno je letela izmedju strehe oronule poljske kućice i obližnjeg šiblja koje je raslo uz presušeno korito reke.
Nosila je niti barske trske od kojih je zaduvljujućom veštinom pravila svoje gnezdo.
Kroz ravnomerne trzaje glave,kao u ritmu neme muzike,njen kljun je provlačio savitljive grančice u zamišljen oblik buduće tvorevine.

Taj graditeljski naum-poznatu imaginarnu sliku projektovanu u sopstvenu svest,automatski je sprovodila u delo.
U genetskom kodu joj je zapisana ova,za nju verovatno nesvesno smislena radnja....dodeljena je voljom i veličanstvenom promisli mudrog Tvorca.
Posmatrala sam najveće čudo koje se može stvoriti....mogućnost utiskivanja nesvesnog delanja u svaki živi oblik postojanja.
To se ne može razumeti i objasniti malom ljudskom pameti.
Te iste biljke koje su njen i graditeljski i prehrambeni materijal,imaju istovetni kodirani zadatak...još teži,jer nemogućnost kretanja je njihov veliki hendikep.
Čekaju dolazak vetra kako bi,uz neverovatnu snagu,rasporile svoje od semena otežale stomake i uručile na transport sićušne čestice spora.
Biljke čekaju mudru odluku unapred odredjenog trenutka da vetru daju svoj genetski materijal koji će darovati život tamo gde mogućnost za njegovo radjanje.
I biljke i životinje su remek dela najvećeg Graditelja.
Čovek bi trebalo da bude,kao samosvesno i kao jedino biće kojem je udeljena moć govora,Njegovo veliko graditeljsko finale.
Sa vremenom trajanja ljudske civilizacije,ova predpostavka se sve više dovodi u pitanje.
Možda je poslednje vreme da se Čovek postidi kad god vidi gnezda ptica i posmatra biljke koje i u uslovima nemogućim
po život,ipak klijaju.
Možda bi to bio početak borbe Čovečanstva protiv očiglednih znakova dolazeće Apokalipse.

Još uvek je neumorno letela...
Znala je da će to gnezdo uskoro biti dom njene porodice.
Usadjenim instiktom je osećala da će je u njemu čekati par sićušnih goluždravih ptića,par večito gladnih usta.
Znala je da im je ona jedina nada za opstanak u životu.
To osećanje,možda i nesvesno,bespoštedno ju je nagonilo na iscrpljujući rad.
Ljubav prema nekome koji će se iz njene krvi roditi,nije imala cenu.
Njen poslednji let i njen poslednji dah su tome namenjeni...borbi za svoje potomstvo,ratu za opstanak sopstvene vrste.

Dok je još u vazduhu mirisao zakasneli aprilski sneg,lastavica je neumorno letela i u žurbi pravila svoje gnezdo...



Ps.

Ugledala sam je na jednom od čarobnuh bregova Fruške gore,dok je poslednji sneg kopnio u tek narasloj prolećnoj travi.
Jutros sam je videla ispod mog prozora kako spokojno stoji na grani usnulog jorgovana.
Nije odletela na jug...verovatno je sa Neba tako odlučeno.
A možda je i sama želela da ostane,u ovom preko zime za nju surovom staništu,zbog Njega koji je zakasnio sa odlaskom.
Na prvi znak proleća,pomaljanja kukureka ispod snega,njih dvoje će svojom ljubavlju da naprave gnezdo.
Divim se zadivljujućoj istrajnosti i neverovatnoj snazi koja leži u njenom malom telu...