Jesam li ti pričala...? 

Jesam li ti pričala o sreći i nesreći i o njihovim susretanjima?

Da li sam ti ikada govorila o bolu?
Ne mogu da se setim...pamćenje me već ne služi dobro kao nekada.

A ako jesam...pitam se da li sam imala hrabrosti da ti o tome pričam ili sam samo bila zatečena sopstvenom slabošću?
Jer,priznaću ti da retko kada poželim da budem iskrena.
Iskrenost nije poželjna...obično se drugačije shvata,naziva se pogrešnim imenom.

Ne sećam se svih naših dosadašnjih razgovora...i ovo što se dogodilo medju nama mi izgleda kao primamljiva iluzija.
Još ne verujem da si pored mene,stvaran...opsenama sam podložna i teško ih se oslobadjam.
Srce me je uvek vodilo...razum je uredno potisivao kapitualaciju pred stihijom njegovih impulsivnih osećanja.

Mi smo se našli na vetrometini sopstvenih postojanja,nakon previše uzaludno potrošenih godina...sreli smo se,konačno.
Stali smo jedno ispred drugog,svako sa svojim otežalim teretom prošlosti,dobrovoljno uprtim na ledjima.
Jer,nema težeg tereta koji može da nam se nametne,od onog koji tovarimo sebi samima.
U tim našim teretima su uredno spakovane sve naše nade i porazi,naše sreće i naše nesreće.
U njima su sve naše želje i čežnje...one čudesno ispunjene i one neispunjene,nikad prežaljene.

Za neverovati je da čitava dva života mogu da stanu u priču kojoj je dovoljno da traje samo jedan dan.
Priča koja govori o sreći i nesreći i o njihovim susretanjima tokom poluvekovnog trajanja zahteva mnogo više.
Potrebna joj je magija,umeće da se oseća dušom i govori srcem.



Ps.

Pisane reči su smrznuti trenuci života.
Govor predstavlja umetnost budnih...



...