DEPRESIJA    / fragmenti portreta /


Razlivena zurim kroz prozorsko okno postojanja.
Ne mislim ni na šta...žmirkam prema suncu i polako žutim.
Čujem vetar kako šapuće u krošnjama drveća.
Nevidljivim notama beležim pesmu ptica.
Reči su samo tragovi u pustinjskom pesku koje će oluja uskoro pomesti.
Nikakav bitno drugačiji život nije postojao ni pre,a neće ni kasnije.
Naše delanje je semenje koje će vetar oduvati u prazninu.
Sve se pretvara u prah kao što će i ova uvela ruža koja mi u poslednjim izdisajima umire na dlanu.
Istopiću se i ja razlivena,jer sam premrežena zbrkom sećanja.
Razapeta sam na vešalima varljivih misli i nemam ideju kako da se oslobodim užeta.
Obmotano mi je oko vrata i svaki neoprezan pokret za oslobadjanjem sve više mi ugrožava disanje. 
Nemam hrabrosti da iz vidokruga napustim ovu obalu očaja,jer ne verujem da me na pučini čeka brod nade.
Bojim se beskrajne pučine i nemani što me potmulo vrebaju iz dubina.
Mada umem da plivam,mislim da se tog broda ne bih dočepala,jer on i ne postoji.
Njegova slika je samo živa fatamorgana u očima iscrpljenog maratonskog plivača….ime mu je Titanik.

Dan se ogleda kroz plavetnilo staklenog neba,a noć kroz duboki okean tame.
Smenjuju se uhodano,bez vidljivog razloga svojih putanja.
U daljini slutim ledenu igru severca koji mi se približava u zavodljivom plesu.
Obgrliće mi ramena i ukrašće mi dušu.
Zarobiće mi srce i ono će početi sporije da kuca.
I ništa mi se neće dogoditi,što se već nekom,sličnom meni,u ovakvim časovima već nije dogodilo.
Život se ne meri brojem uzdisaja,već momentima koji oduzimaju dah..
Bog odredjuje naše radjanje i našu smrt.
Neke kornjače žive par stotina godina,vilin konjic samo jedan dan.
Ljudski život je smešten negde izmedju ova dva polariteta.
On nema precizno vremensko odredjenje trajanja...nekome je predugačak,nekome prekratak.
Odvratna gusenica se preobražava u raskošno lepog leptira.
Ljudska bića se sa starošću pretvaraju u ružne i istrošene olupine. 
Sve funkcioniše po zapovesti i volji Tvorca,gospodara svega živog i neživog.
I nikada ničega novog neće biti pod Suncem.

U pravilnim razmacima čuju se bešumni udraci u zid...sat vremena neumoljivo otkucava.
Još samo par uznemirenih prekida tišine i sve će zamukunti.
Bezglasje će me nadjačati i tama prekriti.
Ne želim više da razmišljam ni o čemu.
Podižem pogled iznad svog tela i posmatram svoj grudni koš.
Ispod njega je zarobljeno srce,večiti i neumoran sužanj primoran na težak,neprekidan rad.
Ono gura krvotok,krvotok gura vazduh,a vazduh pulsira kroz pluća.
To je jedini opipljivi dokaz da u telu još ima života.
Svi ostali znaci su sumnjive verodostojnosti,njih um odredjuje po vlastitom nahodjenju.
Osluškujem pažljivo šum krvotoka i odzvanjanje srca.
U stanju sam razumu nepojmljivom..
Slutim dolazak plime koja će me celu preplaviti...razložiće me vanvremenski mir.
Postojaću samo u stanju totalnog ništavila,u nirvani tela i duše.
Bojim se njenog carstva...
Gospode,ako me čuješ tamo gore…pomozi mi!!


...