Požar ploti... /ženski odgovor/

"Voleću te noćas bez imalo stida
probudjenih čula,zapaljene strasti
duša nek` se cepa,srce nek` se kida
kada noćas budeš sav u mojoj vlasti".


Čoveče moj...o,slutiš li od kakvog sam materijala sazdana?
Čvrsta sam kao kamen i mekana poput svile,u isti mah ćeš me takvom osetiti.
I upozoravam te...kada me strast obuzme,moja duša se u krv pretvara,a krv u nerazumnu požudu.
U meni vatra bukti,telo mi je vulkan u čijem grotlu se peni vrela magma i misao mi je samo jedna...želim da kroz tebe provučem sebe i da kao takva udjem u večnost!

Želim da okusiš moju nemerljivu požudu,da je osetiš bolno,a strasno...
Želim da osetiš kako mi srce premire u trzaju sladostrašća u času kada se tvoja uzburkana krv sjedinjava sa mojom pomahnitalom.
Hoću da me,bezuman,nateraš da se ovako podivljala umorim...i da me tako,raspuknutu u mužjačkoj svojoj vatri,u trenu sagoriš.
Hoću da me poljubiš samo jednom...strastveno,dugo,a bolno!
Želim da tvoj poljubac miriše na sopstvenu nam put,znoj i suze,dok instiktivno drhtimo toplo,vlažno,životinjski snažno...dok se nedostajućim dahom borimo za goli život!

Zavuci mi ruke u kosu...zamrsi je grubo,povuci je snažno do bola,čoveče moj!
Neka njeni pramenovi budu lanci u kojima ćeš ostati zarobljen u ovoj noći punog meseca...njihove karike će tek trezveno jutro da pokida.
Miris moje kose zavodi,jer u njoj pustinjska ruža spava....opijenog,razum te više neće slušati.
Nudim ti svoje usne što mirišu na prvi novembarski sneg...izdrži ovaj hladan poljubac,jer te ispod njihove varljive hladnoće čeka vatra živa.
Uzmi moje grudi tople,dozrele...i one te nikada neće gladnim ostaviti.
Hoću da na dodir moje beloputne baršunaste kože,tvoja tamnoputa čvrsta ruka krene u nezasita milovanja.
Želim da te nagost mog tela ostavi u blaženstvu nakon završetka ove bitke sladostrasti u kojoj smo istovremeno i pobednici i poraženi.
Hoću da osetim snažnu nabreklost tvog tela,svaki njegov mišić napet do pucanja.
Želim da me silovito stisneš,u grču,kao što nemoćno jagnje u smrtonosni zagrljaj steže snažna anakonda.
Želim da mi se u vrelini strasti pomrači svest,da se u sjedinjavanju strmoglavimo duboko,najdublje,kao da nam je odredište sam epicentar ove planete.
Želim da u vodjenju ljubavi sa tobom imam osećaj kako se penjem strmim usponom Mont Everesta ili teško prohodnom kozjom stazom Kilimandžara.
I želim da u isti mah opušteno jedrim beskrajnim plavetnilom Atlanskog okeana.
Želim grmljavinu,oluju,poplavu...a istovremeno i blistavo nebo koje se radja nakon takve prirodne kataklizme.
Samo na taj način mogu da osetim punoću doživljaja ljubavi.
Nas dvoje imamo jedini dokaz da živimo tek ako postanemo nešto drugo...jedno,ili ako od tog jednog načinimo novo biće.

Pokaži mi sirovu snagu svoje strasti,čoveče moj!
Želim da tu divlju snagu zbijenu u tvojim mišićima razbijem snagom vrelih dodira.
Tvoja telesna moć je poput gromadnih stena i bezuslovno će se srušiti pod dinamitom moje požude!
Fitilj svog uništenja si već zapalio....ne boj se,sagoreću i ja sa tobom i biće to spektakularna vatra.
Možeš li u grozničavom krvotoku mojih vena da pronadješ put tvog izlaska iz sebe samog,iz svog već zanemoćalog tela?
Možeš li da ostaneš svestan ovoga što se medju nama dogadja kada se u času našeg sjedinjenja razlije miris proleća ovom sobom koja nema poda,tavanice ni zidova?
Ovaj prostor,u kome kao da se borimo na život i smrt,nije više u ovoj dimenziji.
On je daleko negde medju oblacima...poput zvezde-padalice proleće kroz mračnu Vasionu.
Taj miris raspuklih latica behara vratiće nas ponovo na ono naše ostvro bez imena čiji smo jedini stanovici mi.
Satkano u našem snovidjenju,ovo ostrvo postaje stvarno tek u ovakvim božanskim trenucima.
A pohodili smo ga bezbroj puta,čini se vekovima...kroz milenijume vanvremenskog Kosmosa mi se iznova susrećemo i prepoznajemo.
Taj otok je izgradjen od peska naše nataložene samoće,od obezglavljene tuge i od neusahle žudnje.
Ono je najveličanstvenije ostrvo na svetu...niko nikada nije sagradio lepše!

Može li da u tvojoj strasti bude utopljena sva moja žudnja za životom,čoveče moj?
Želim da vidiš kako mi rastu krila...velika,duginim bojama oslikana,andjeoska.
Izrasla su mi na mestima nekadašnjih kandži i rogova...zar ne čuješ kako pripitomljena zver polako u meni umire?

O,čoveče moj...želim da zauvek utonemo jedno u drugo sa mišlju da se nikada ne vratimo iz suštine onoga što zaista jesmo.
Ogrnimo se osnovnom materijom iz koje smo sazdani...pokažimo našu krv,znoj,suze,sluz,sve naše božanske tvari.
Uronimo u snagu našeg Uma koji je dovoljno moćan da u sebi smesti čitav Univerzum.

Želim da jutro koje nam se neumoljivo približava,nikada ne dodje...
Želim da ovako sjedinjeni zauvek ostanemo zaustavljeni u grču,da se okamenimo poput fosila u steni.
Hoću da uznemognem da razlikujem sebe od tebe ili oboje nas od bića koje smo u času ove strasti porodili.
Jer,biće koje smo stvorili kao večno,umu je neshvatljivo...sposobno je da samo od sebe novu dušu stvara..
To je čarobno sušestvo,kadro da od duše stvara krv,a od krvi požudu..

O,čoveče moj.....shvataš li šta se u ovom veličanstvenom trenutku medju nama zbiva?
Strast me razdire,razjeda i ključa poput paklene vode onostranog sveta.
Strast me baca u nerazum dok grčevito grli tvoju nabreklu muškost,večiti predmet moje neusahle želje.
Bezumnost strasti me prisiljava da utonem u besvesnu omamu i da se tako nerazumna,bacim se kroz ovaj Požar Ploti i zavrištim krikom u poslednjem vapaju dok kucam na Nebeska vrata da mi se otvore:
"Čoveče moj...muško moje....mužjače,snago moja,ljubavi moja..volim te nepojmljivo mnogo,volim te vanvremenski"!!






Ps.
Dimitriju Mitrinoviću,pesniku...
G-dine...ovo je "ženski odgovor"- omaž vašem "Požaru ploti".

...