Nedorečene stvari

Topiš mi strepnju
i um mi miluješ
mislima divnim.
Previše samoće
zna biti teskobno
ako je na plećima nosiš
poput Atlasa.
I ostavljaš me u nedoumici:
da li ti to stojiš
iza mojih vrata,nevidljiv
i posmatraš me,
jer čitaš me tako lako?
Teško priznajem da
prijaš mi na neki
čudan način...

Ćuteći me gledaš dok ti,
po ko zna koji put,kažem
da je romantika nešto
što u realnom svetu nema
pouzdanu vrednosnu podlogu.
Ljudski mozak podleže
varljivom opažaju oka
i češće pravi idealne
nego realne slike...
a posle kažu kako je
pamet kriva za sve.
Napravedna osuda.
To mi sopstveni um
mamimo lepim,
obmanjujemo željama,
jer srce im je saveznik.

Znaš već da težim idealima
kad oni su predja
od kojih se pletu
najlepši snovi.
A znam i da je magijom
nada zauvek ispunjena.
I zbog toga mnoge stvari
koje govore o ljubavi
moraju nužno da ostanu
i nedorečene...






Ps.

Večeras koračaj tiho,
nečujnim korakom,
sa druge strane jastuka
pokrij me čarobnim oblakom.
Pričaj mi,dok spavam
najnežnije priče,
da osetim da snovi
umeju na njih da liče.....