Tišina u nama 

i

Dragi...tišina je noćas oko nas i molim te da ne izgovaraš glasno svoje misli.
Mi dišemo istim dahom i to su i moje misli...a ja ih se bojim.
Dovoljno je da ćutimo oboje...u toj našoj tišini mi se prepoznajemo i mi se beskrajno volimo.
Prisloniću glavu na tvoje rame i osetiću nežan dodir tvog mekanog uva koje uvek ljubim...za sreću,dovoljno sasvim.
A ti,opruži dlanove na moje...neka se spoje njihove topline.
Tako ćemo da dodirujemo tišinu u kojoj jedino i postojimo.
Reči su suvišne,one nas truju...one će nas izdati i poniziće ovo sveto što nosimo u sebi.

I nemoj da me ništa pitaš,dušo...jer,neću ni ja tebe.
Prošlost nas je već u lance okovala i teško da ćemo nešto promeniti u ovom trenutku.
Ipak,ne dopustimo joj da nam uzme i ovo poslednje parče nas.
Jer,znam da znaš i znaš da znam da ništa sem ovih trenutaka ne mogu da ti dam...i ne možeš da mi daš.
I sadašnje vreme u kojem smo zarobljeni u procepu naše ljubavi kojom izgaramo,jeste i jedino vreme koje možemo da imamo.

Mi smo slični nemirnim pticama,zarobljenim u istom kavezu.
Metalnim rešetkama smo ogradjeni od stvarnosti kojoj ne pripadamo.
Zatočeni smo u tamnici života kojeg se odričemo,jer ga ne želimo...taj život nas nije dostojan.
Želimo neki drugi samo za nas...ovaj je protivan našem pravu da smo za let rodjeni.
Krila nam se lome dok pokušavamo da se domognemo otete nam slobode.
I tako zatočeni,jedino još u mislima letimo lavirintskim hodnicima naših tananih duša.
Njihovo prostranstvo je ogromno...kao Vasiona.
Naše duše su nepojmljivih dimenzija,jer su i Svemir i one izgradjene umom istog velikog kreatora...živog Boga lično!
U tome je i tajna što se susrećemo sa čudesnim bogatstvom njihovim.
Zadivljujuće je kako to može biti dovoljno za osećaj da smo već napustili omedjeni od slobode prostor,ovaj sužanjski kavez.
Zato i imamo tako uverljivu iluziju da smo u begu od sumorne sudbinske stvarnosti.
I zaista,to je ravno magiji...malo je onih koji mogu da dosegnu takve dubine u osećanjima i tako snažne emocije.
I trebamo biti veoma ponosni na takav božanski dar.

Dragi...neka ova tišina noćas koju dišemo istim dahom,govori glasno umesto naših misli.
Neka bude i krik očaja i eho strasti i sudbinski znak poslednje naše velike ljubavi.
Jer,to je sve što u ovom trenutku mogu da ti dam...i što možeš da mi daš.




Ps.

U sećanje na izuzetno težak prošli dan.
Poslednji izraz svih misli i najjednostavniji oblik svih nastojanja je - ćutanje...

...