Zemlja Zveri

"Sve bi bilo lakše kad bi vreme stalo
da u zemlju mašte,u zemlju bez zveri
makar posrćući,udjemo bar malo..."


Noć se po zemlji kotrlja,strepeći od svakog narednog kruga što je vodi vešalima ....ispred njih je čeka jutro,njen večiti dželat.
Noć nas okiva u lance...zlurado želi da zauvek postanemo njeni taoci.
Milioni nebeskih lampiona razbijaju joj potmuli mrak,a ona ne pomišlja da se preda.
Ne pomažu ni reflektorski snopovi neonskog blještavila,pomoć koju pruža naš tamom opustošeni učmali grad.
Sva ta svetlosna armada nije dovoljno snažna da osvetli ono što duboko skrivamo u nama.
Najgušća tmina nastupa u osvit zore,uoči samog radjanja sunca....ali,najjače svetlo se (ipak) krije u mraku.

Kroz crnilo tame,uplašeni se mesec mučno,teškim koracima probija putem kojim neminovno mora da prodje...zakonu karme još niko nije izbegao.
Šunja se poput lopova izmedju čadjavih oblaka,sagorelih od demonske igre hazardne noći.
Stojimo na ovom ukletom mestu u zemlji Nedodjiji i slušamo šum odbeglih vetrova naše mladosti.
U njihovom kretanju je kodirana prolaznost vremena.
Sledili smo im trag poput slepih ljudi,a oni su bili varljivi...kako i ne bi,kad su tvorevine mašte,opsene strastvene duše.
Odveli su nas,konačno,do mesta gde smo mislili da možemo da ih zaustavimo.
Kada smo pristigli,tamo gde je trebala da bude "ruža vetrova",stajao je zid.
Okamenjeni zid naših prošlosti,kao svedočanstvo našeg postojanja.
U njemu pragovor drhtavim šapatom još uvek očitava naše neuslišene molitve.
U molitvama se zaključana naša nadanja,zarobljena iza neprobojnih armagedonskih vrata.
Nijednim ključem sopstvene želje ne možemo ih otvoriti.
Postoji samo jedan način...da kalauz pretvorimo u ružu.
Da li smo dorasli toj alhemijskoj veštini?
Ako je ovo za nas Bartolomejska noć,da li iza nje dolazi i ona druga,sa strepnjom očekivana Bogojavljanska?
Ovo je vreme Zla i ljudska civilizacija je okružena potmulim zatišjem života na izdisaju...u očajanju se čeka pošast Apokalipse.
Ovo je vreme predskazanja nailaska Strašnog suda...zavladalo je carstvo Zemlje Zveri.

Sve je više dalekih obala,a sve manje spasonosnih mostova za naše nesrećne duše.
Ako priznam očvrsnulu stvarnost,njene opore reči mogu da me rane.
Taj pokrov sećanja me ničim više ne može dodirnuti.
Ispod njega i dalje u damarima odzvanja žila kucavica mog neugaslog krvotoka.
Uzavrela,prkosno se probija kroz okamenjenu mi dušu.
Samo još u snovima ponekad pomislim na Tebe.
Umirim srce,zaledim osmeh i zaustavim dah...sa beskonačnom tugom i neusahlom željom čujem krik sopstvenog šapata:
"Bože...koliko mi nedostaješ..."
Vazduh se zgrušava od bezglasnog eha njegovog,dovoljno snažnog da pocepa i samo nebo nada mnom.
Još imam snage da ga nosim na plećima,iako znam da su mi beznadežni pokušaji da zamislim Raj u očaju Pakla.

Noć je gluva spodoba...bespoštedno proždire sve što dan izatka.
Ptice naše mladosti se nikada više neće vratiti sa juga,iako ih uporno i u čežnji čekamo.
Odbijaju da slete na ovo oronulo groblje poluvekovnih uspomena.
Boje se da udju u čeljust zlokobne stvarnosti.
Ne žele da kroče u Zemlju Zveri....




Ps.

Svet koji tražimo je,zapravo,svet sopstvene duše koju smo izgubili.
Ta druga stvarnost za kojom čeznemo ne postoji u realnosti.
Ona živi duboko zakopana negde u našem nesvesnom....



...