Kad misli o tebi predju u sećanja 

Lagano mi iščezava misao o tebi.

Posmatram je ravnodušno,kao što gledam vetar koji izmiče pred prvim naletom kiše.
Sekvence našeg života polako nestaju kao što se iznenadni talasi reke lagano rasplinu pod mirnim ogledalom njene površine.

Uspela sam da obuzdam svoju želju za tobom i da ograničim sopstvena nadanja.
Kažem,da savladam i zauzdam svoje uporne potrebe za tobom,jer njih nikada nije moguće potisnuti do kraja.
Naučila sam da razumem šta znači strpeti se u željama i uspela sam da ovladam umetnošću samovanja.
Dok sam vežbajući strpljenje čekala tebe,svog Godoa,upoznala sam se sa veštinom koja otključava tajnu šifru mira duše.
Kad je misao o tebi prešla u sećanje,znala sam da već pripadaš delu mog prošlog života.
I naučila sam šta znači ponovo biti slobodna i kakva je privilegija disati punim plućima.

Moji snovi su sada spokojni.
Ako u njih i nepozvan dodješ,više me ne možeš zateći nespremnu...više nećeš moći da ugledaš ogoljenu mi dušu,ni ranjivo srce.
Tvoj iznenadni dolazak ne mogu da sprečim,svakako...zbog svega velikog što se dogodilo medju nama i ne želim.

Ne možeš me više ničim iznenaditi,a da već nisi.
Ali,tada ću te voleti na drugačiji način.
Kad me pohodiš u snovima,u njima više nećeš osetiti moju čežnju za tobom,jer u njima nema zvezda na nebu.
To je zato što su moji snovi već postali samo Nebo.
Na njemu je smešten moj mali svet,prelep kako takav samo može biti naslikan u snovidjenju.
Ulice u njemu su pune dečje graje,cvrkuta ptica i šarenila cveća...najviše je mirisnih ruža koje miluje brbljivi vetar.
Upoznaću te sa ovim čarobnim mestom kojeg sam pokušavala da ti u stvarnosti naslikam.
Bilo je bezuspešno...ili ja nisam bila dovoljno vešta za štafelajom ili ti nisi bio sklon da poveruješ ničemu što sam ne budeš ugledao.
Svejedno je to sada...važno je da pojmiš da postoji sve ono o čemu sam ti rečima slikala.

Možda ćeš poželeti da ponovo budeš gost zemlje mojih snova i mog znanog gostoprimstva,da dodješ u ovu paralelnu stvarnost,ovoga puta uveren u istinitost mojih reči.
Bilo bi mi drago ako tako bude,svakako...
Jedino ne znam da li ću biti još tu,ako navratiš nenajavljeno.
Možda ću otići un šetnju sa nekim novim gostom koji veruje u snove.
Jer,tako to obično sa snovima biva...nikada i ni u šta ne možeš biti siguran.
A možda ću zaključati svoje Nebo na izvesno vreme i sići na Zemlju.
To ću da učinim ponovo ako budem prepoznala nekog Samotnog,nekog sa nežnom dušom i velikim srcem.
Prepoznaću ga lako...On nosi sjaj zvezda u širom otvorenim očima.
Znam da postoji još Neko takav,jer sam ga već susretala u snovidjenju.
Znam da postoji Neko poseban,tako dragocen...Neko na koga si nekada i ti podsećao.

Lagano mi iščezava misao o tebi.
Kada bude prešla u sećanje,znaću da već pripadaš delu mog prošlog života.
Gubitak nas sam teško podnela...poraz dugo nisam mogla da priznam.
Ali,u svakom lošem završetku ima i nečeg dobrog.
Ovog puta sam naučila šta znači ponovo biti slobodna.....







Ps.

Gvoždje je tvrđe od kamena,kamen je tvrđi od drveta,drvo je tvrđe od vode,a voda je tvrđa od vazduha.
A ono što ne može da se opipa,što ne može da se vidi,i što ne može da se čuje,jeste nešto najtvrđe na svetu. 

Lav Nikolajevič Tolstoj