Ptice u kavezu 

Dragi...kada jednom budeš dolazio,donesi mi kavez da belom i crnom pticom.
Belom,kao što sam ja,i crnom kao što si ti.
Neka to budu vesele,živahne ptice...toliko slične,da moraju biti svadji sklone.
Kada te ne bude pored mene,kad budeš u lutanju za izgubljenim snovima i nepoznatim ženama,neka me njihov svadjalački cvrkut podseti na nas.
Želim da osetim tvoju blizinu dok te gone senke odbegle,a nikad zaboravljene mladosti.
Te ptice...to smo nas dvoje koji se u kavezu sopstvene sudbine vole i svadjaju,naizmenično.
Nećemo nikada izaći van njegovih rešetaka,jer ne želimo da ga se oslobodimo...van njega,našim svetovima nije
moguć opstanak.

I donesi mi ružu...znaš da najviše volim onu narandžastu.
Onu,što u zakasnelom miholjskom letu cveta,najavljujući sumorni dolazak jeseni.
Jesen je godišnje doba kada se život gasi...jesen kao simbolična slika godina naših.
Kad ptice prestanu da se svadjaju i kada počnu da se kljunovima maze i krilima grle,mirisaću novembarsku ružu
i u njenom zavodljivom disanju osetiću nas.

I donesi mi nekolko raznobojnih kamenčića iz skrovite morske uvale u kojoj smo se,mokre i slane kože,ljubili strasno.
Ljubili tako,da smo na momente gubili dah..
Dva-tri plava talasa i pregršt rumenila sunca koje zalazi nad pučinom,biće sasvim dovoljni da mi skinu ovaj hladni
ogrtač samoće i da mi na noge bose navuku tople papuče letovanja naših.
Otisak stopala dvoje neumornih po peskovitoj plaži praviću ponovo u ovoj gluvoj sobi...moje misli će ih ocrtavati dok u strepnji i žudnji čekam na povratak tvoj.

I sve ću ove poklone tvoje čuvati danima,mesecima verovatno...
Do tvog ponovnog dolaska,slikaću u mislima taj kavez sa belom i crnom pticom,novembarskom ružom i misaonim
slikama - razglednicama Mediterana.
Kad god se probudim iz ovakog snovidjenja,nasmešiću se ružnoj samoći u lice...poraziću je osmehom pobednika.
I ostaću tako budno usnula sve do tvog sudjenog mi povratka.
I ostaću upravo onakva kakvu si me oduvek voleo....još uvek preplanula,nežna,lepa i srećna.



....