SLUTNJA

Kazaljke sata na kamenom zidu kule Starog grada već usporavaju svoj hod...neosetno se spušta tiho blagosloveno veče.
Poslednji sunčani oblaci tonu u moje oči,da bih od njihove predje izvukla niti za san.
Utihnjujem misli i plovim kroz tišinu rumenog sumraka...

Mirišu agave i aloje nakon prolaska nesnosne dnevne žege,trepere palme pod svežim dahom maestrala.
Prstima opipavam ivice sećanja,pazeći da ne zagazim u njihovo carstvo.
Na šetalištu iznad plaže,pod drvoredom čempresa,Neko na usnoj harmonici davno zaboravljenu melodiju svira...
O,kako smo je smo voleli..."Stari Pjer" i Ivica Percl,sećate se?

Iz zaključanog kovčega puštam ustajale snove da na kratko zalepršaju i da se u razigranom letu provetre.
Nečujnim koracima obilazim prostransto duše,i dalje prepuno žudnje za životom...otvaram njegove prozore,u osami.
Dobro je da sunčevi zraci i slani morski vazduh u njemu osuše požudu,pa da ih spokojne vratim u zemlju snova.
Zaspali mir je njihova sudbina.

A ja i dalje ostajem pogleda okrenutog u daljinu,prema pučini beskrajnog vodenog plavetnila.
Možda,ko zna...na jednom od ovih prekookeanskih brodova dodje Neko čiji lik nosim u sebi kao utisnutu matricu.
Zato znam da ću ga prepoznati pri prvom pogledu,reči mi neće biti potrebne. 
Slutim da je već blizu Neko čiji dolazak odavno očekujem.... 




~ Kotor, avgust `11 ~




...