DEJA VU...
Lagano se spuštala uskom ulicom prema širokom stepeništu koje je označavalo ulaz na peščanu morsku plažu.
Koračala je odmerenim,sigurnim koracima,što je bilo prosto fascinirajuće za jednu sedamdesetogodišnjakinju.
Telo joj je obavijao istočnjački sari cvetnog dizajna,pastelnog kolorita.
Proseda kosa joj je bila uredno sakupljena u pundju,delimično pokrivenu prozirnom,nebesko plavom maramom.
Kroz tamna stakla sunčanih naočara gledale su oči boje badema,odsutno,prema pučini beskrajne vode.
Lice joj je bilo diskretno naborano,ali su tragovi lepote bili su još uvek vidljivi na njemu.
Bila je tip starice koja je u mladosti sasvim zasluženo mogla da ponese lentu autentične lepotice.
U jednoj ruci je nosila letnju torbu od asure,a na ramenu druge ruke joj je nemarno visila crvena laptop -torba...
čudan "rekvizit" za gospodju njenih godina.
Na torbi je bio ugraviran poznati logo,koji je označavao njen sadržaj..."Dell inspirion".
Stara gospodja je već decenijama bila stalni gost ovog mediteranskog podneblja.
Jednom godišnje bežala je iz svog velikog,bučnog grada u ovu morsku osamu gde je mogla da oseti miris i ukus života.
Ovde je jedino mogla da diše punim plućima...škrge je ostavljala u gradu iz koga je dolazila.
Pre mnogo godina,a seća ih se kao da su bile juče,dolazila je ovde porodično i to vreme pamti kroz hiljade srećnih trenutaka.
Oni su bili dar od Nekoga kome se zavetovala na vernost i koji se njoj zavetovao na ljubav "dok nas smrt ne rastavi"..
Odavno je taj Neko otišao iz ove dimenzije vremena...ispunio je svoje obećanje i voleo je do smrti.
Njihova devojčica je izrasla u prekrasnu devojku,pravu lepoticu koja je stvorila sopstvenu porodicu....
posao,obaveze majke i supruge,briga o maloj deci,lični emotivni život,sve su to razlozi da se ne vidjaju često.
Ali su njih dve,najbliža dva bića jedno drugom,u stalnom kontaktu..."Mama,treba li ti šta...samo kaži,tu sam...."
I uvek se seti antologijskih,po roditelje bolnih stihova sjajnog arapskog pesnika Khalila Gibrana.
On je taj neminovni rastanak roditelja i dece iskazao neponovljivim rečima,osećajem srca.
Znala ih je napamet i često ih u osami recitovala bezglasno.
Činili su je smirenom...bili su neka vrsta njene molitve.
"Vaša deca nisu vaša deca.
Ona su sinovi i kćeri čežnje života za samim sobom.
Ona dolaze kroz vas, ali ne od vas,
I premda su sa vama, ne pripadaju vama.
Možete im dati svoju ljubav, ali ne i svoje misli,
jer ona imaju vlastite misli.
Možete okućiti njihova tela, ali ne i njihove duše,
jer njihove duše borave u kući od sutra,
koju vi ne mozete posetiti, cak ni u svojim snovima.
Možete se upinjati da budete kao oni,
ali ne tražite od njih da budu poput vas.
Jer, život ne ide unatrag niti ostaje na prekjuče.
Vi ste lukovi sa kojih su vaša deca odapeta kao žive strele.
Strelac vidi metu na putu beskonačnosti
i On vas napinje svojom snagom
da bi njegove strele poletele brzo i daleko.
Neka vaša napetost u Strelčevoj ruci bude za sreću..
..jer, kao sto On ljubi strelu koja leti,
isto tako ljubi i luk koji miruje..."
Ona se osamila i povukla u svoj svet,nije pronašla Nekog ko bi pratio način njenog razmišljanja i puteve njenih osećanja.
Profesionalno je,do poslednjeg daha,bila posvećena svom poslu koji nije bio nimalo lak...odgovornost,entuzijazam i
predanost bili su zaštitni znak njenog profesionalnog rada.
Takva je ostala u sećanje mnogih ljudi...povremeno su je na to podsećale,posebno u dane verskih i državnih praznika,čestitke onih koji su je voleli i poštovali.
I to je najveća satisfakcija koju je mogla i da ima,kada se zavesa na pozornici njene poslovne karijere spustila...
Mogla je da bude zadovoljna svojim zanatskim umećem.
Nosila ga je kao zasluženu medalju...i bila je ponosna na nju.
Nakon odlaska u mirovinu,nastavila je sa svojim dvema pasijama-strastima.
One su je jedino još činile živom i kojima se predavala,i dalje,sa neumornim mladalačkim zanosom :slikanjem i pisanjem.
Ali...četkice je već nisu dobro slušale kao nekada...odbijale su da oboje sliku u nijansama kolorita koje je ona zahtevala.
Crteži su,odupirajući se njenim prisilnim potezima prstiju,ignorisali zahtevane linije,pa su nakon višečasovnog rada umeli da završe zgužvani na podu.
Slikarska platna su nakon bojenja,prebojavanja i upornih korekcija obeleženih njenih perfekcionističkim okom,sve češće ostavljana nedovršena.
Užasnuta,primetila je da je njena vešta slikarska ruka ne služi tako dobro kao ranije.
Strepeći,postala je svesna da joj se ista stvar dogadjala i pri pisanju.
Reči su joj se otimale,odbijale poslušnost sopstvenog poretka u značenju rečenice.
Često su joj bežale i nisu joj dozvoljavale da ih poveže u ciljanu,smislenu celinu.
A onda je i takva verbalna,od reči sačinjena slika znala,poput slikarske,da završi kao neupotrebljiva.
Pitala se,rezignirano,da li je to najava pristiglog sindroma duboke starosti?
Strepela je od samog saznanja,a već je to i profesionalno znala,da je nužno da prihvati očigledno "nemoćanje pameti".
Intelektualne funkcije sa godinama slabe i njihov pad je poražavajuća činjenica...nehuman,neminovan i definitivan,
ireverzibilni proces.
Koračala je uskom i strmom ulicom koja se završavala stepeništem iza kojeg se prostirala šljunkovita staza,porinuta direktno u more.
Koščata,preplanula,u cvetnom sariju,laganim korakom je prosto lebdela...mala stopala u mokasinama boje peska,kao da nisu dodirivala užareni asfalt.
U ruci je stezala torbu "Dell inspiriona" .
Uz njegovu pomoć,već danima piše knjigu sećanja na ljude koji su bili važni u njenom životu...neki su usmeravali njene puteve,a neki su ih gradili zajedno sa njom.
Radni naslov autobiografskog dela joj se i dalje činio konfuznim..."Kao pesak koji klizi kroz prste...".
Smisliće možda neki "funkcionalniji",obećala je sebi.
Na terasi iznajmljenog apartmana ostalo je prazno platno na štafelaju.
Naslikaće kasnije neki od klasičnih morskih motiva kojima je vična...inspiracija je danima ne pohodi.
Sa gnušanjem je pomislila kako je već postala stereotipna u tome.
Ali,tešila se...njeni se prijatelji uvek obraduju ovakvom poklonu.
Zakoračila je stepeništem...ono je bilo kapija iza koje se prostiralo,dokle god pogled seže,beskrajno vodeno dvorište.
Tu pored,levo,nalazio se minijaturni restoran u koji je često navraćala.
Četiri stola pod suncobranima na popločanoj terasi i mali šank sa nadstrešnicom od bambusove trske.
Tipičan izgled caffea u malim ribarskim selima,upečatljiv motiv i na njenim slikama.
Stolu je prišao i pozdravio ju je već oficijelnom ljubaznošću,kao starog znanca,crnokosi tršavi mladi barmen :
"Neskafa...naravno,madam!"
Postavila je Dell-a ispred sebe...crvena lampica je pokazala da je Dell budan.
Otvorila je metalne stranice i na ekranu su zaiskrila poznata slova,ispisana na početku svakog njihovog susreta:
"Hy,Leyla...Dell love you..shall we go on,dear?"
Osmehnula mu i ponovo je uhvatila sebe u besmislenosti upućenog osmeha...
Ali,imala je opravdanje za uvek isti sumanuti ritual...on je bio njen veran,najpostojaniji prijatelj.
Uzvratila mu je:"Yes,Dell..we will go on always ahead,dear..."
Kada se na sto spustila šolja mirisne neskafe,prva slova na tastaturi su već bila otkucana njenim vitkim prstima.
Njen um je precizno beležio trenutke od kojih je gubila dah i nakon kojih više nikada nije ostajala ista.
Jer,trenutak je nekada i duži i veći od večnosti...
Hronološki,redjale su se slike sećanja,praćene muzičkom podlogom sa Youtube-a.
Šerbedžija je specifičnim glasom i neponovljivom intonacijom izgovarao legendarne Arsenove reči.
Stihovi,kao da su bili napisani za nju mnogo godina unapred i kao da su decenijama čekali da ih prihvati kao sopstvene.
Ona i jeste bila autentična Ines...
"Znam da ce biti još mladosti,
ali ne više ovakve;
u prosjeku 19...
Ja neću imati s kim ostati mlad,
ako svi ostarite
i ta će mi mladost teško pasti.
A bit će ipak da ste vi u pravu..
jer,sam sam na ovoj obali
koju ste napustili i predali bezvoljno,
..i ponovno počinje kiša,
kao što vec kiši u listopadu
na otocima
...more od olova i nebo od borova,
udaljeni glasovi koji se miješaju:
glas majke, prijatelja, kćeri,
ljubavnice, broda, brata..
na brzinu pokupljeno rublje pred kišu
..i nestalo je svjetla s tom bjelinom.
Jos malo šetnje uz more i gotovo..
Ne daj se, Ines....."
~~~~~~~~~
Ps.
In memory for Leyla....a quarter century before.
~ On the small willage,near to Albanian border....august,year `11 ~
...
Lagano se spuštala uskom ulicom prema širokom stepeništu koje je označavalo ulaz na peščanu morsku plažu.
Koračala je odmerenim,sigurnim koracima,što je bilo prosto fascinirajuće za jednu sedamdesetogodišnjakinju.
Telo joj je obavijao istočnjački sari cvetnog dizajna,pastelnog kolorita.
Proseda kosa joj je bila uredno sakupljena u pundju,delimično pokrivenu prozirnom,nebesko plavom maramom.
Kroz tamna stakla sunčanih naočara gledale su oči boje badema,odsutno,prema pučini beskrajne vode.
Lice joj je bilo diskretno naborano,ali su tragovi lepote bili su još uvek vidljivi na njemu.
Bila je tip starice koja je u mladosti sasvim zasluženo mogla da ponese lentu autentične lepotice.
U jednoj ruci je nosila letnju torbu od asure,a na ramenu druge ruke joj je nemarno visila crvena laptop -torba...
čudan "rekvizit" za gospodju njenih godina.
Na torbi je bio ugraviran poznati logo,koji je označavao njen sadržaj..."Dell inspirion".
Stara gospodja je već decenijama bila stalni gost ovog mediteranskog podneblja.
Jednom godišnje bežala je iz svog velikog,bučnog grada u ovu morsku osamu gde je mogla da oseti miris i ukus života.
Ovde je jedino mogla da diše punim plućima...škrge je ostavljala u gradu iz koga je dolazila.
Pre mnogo godina,a seća ih se kao da su bile juče,dolazila je ovde porodično i to vreme pamti kroz hiljade srećnih trenutaka.
Oni su bili dar od Nekoga kome se zavetovala na vernost i koji se njoj zavetovao na ljubav "dok nas smrt ne rastavi"..
Odavno je taj Neko otišao iz ove dimenzije vremena...ispunio je svoje obećanje i voleo je do smrti.
Njihova devojčica je izrasla u prekrasnu devojku,pravu lepoticu koja je stvorila sopstvenu porodicu....
posao,obaveze majke i supruge,briga o maloj deci,lični emotivni život,sve su to razlozi da se ne vidjaju često.
Ali su njih dve,najbliža dva bića jedno drugom,u stalnom kontaktu..."Mama,treba li ti šta...samo kaži,tu sam...."
I uvek se seti antologijskih,po roditelje bolnih stihova sjajnog arapskog pesnika Khalila Gibrana.
On je taj neminovni rastanak roditelja i dece iskazao neponovljivim rečima,osećajem srca.
Znala ih je napamet i često ih u osami recitovala bezglasno.
Činili su je smirenom...bili su neka vrsta njene molitve.
"Vaša deca nisu vaša deca.
Ona su sinovi i kćeri čežnje života za samim sobom.
Ona dolaze kroz vas, ali ne od vas,
I premda su sa vama, ne pripadaju vama.
Možete im dati svoju ljubav, ali ne i svoje misli,
jer ona imaju vlastite misli.
Možete okućiti njihova tela, ali ne i njihove duše,
jer njihove duše borave u kući od sutra,
koju vi ne mozete posetiti, cak ni u svojim snovima.
Možete se upinjati da budete kao oni,
ali ne tražite od njih da budu poput vas.
Jer, život ne ide unatrag niti ostaje na prekjuče.
Vi ste lukovi sa kojih su vaša deca odapeta kao žive strele.
Strelac vidi metu na putu beskonačnosti
i On vas napinje svojom snagom
da bi njegove strele poletele brzo i daleko.
Neka vaša napetost u Strelčevoj ruci bude za sreću..
..jer, kao sto On ljubi strelu koja leti,
isto tako ljubi i luk koji miruje..."
Ona se osamila i povukla u svoj svet,nije pronašla Nekog ko bi pratio način njenog razmišljanja i puteve njenih osećanja.
Profesionalno je,do poslednjeg daha,bila posvećena svom poslu koji nije bio nimalo lak...odgovornost,entuzijazam i
predanost bili su zaštitni znak njenog profesionalnog rada.
Takva je ostala u sećanje mnogih ljudi...povremeno su je na to podsećale,posebno u dane verskih i državnih praznika,čestitke onih koji su je voleli i poštovali.
I to je najveća satisfakcija koju je mogla i da ima,kada se zavesa na pozornici njene poslovne karijere spustila...
Mogla je da bude zadovoljna svojim zanatskim umećem.
Nosila ga je kao zasluženu medalju...i bila je ponosna na nju.
Nakon odlaska u mirovinu,nastavila je sa svojim dvema pasijama-strastima.
One su je jedino još činile živom i kojima se predavala,i dalje,sa neumornim mladalačkim zanosom :slikanjem i pisanjem.
Ali...četkice je već nisu dobro slušale kao nekada...odbijale su da oboje sliku u nijansama kolorita koje je ona zahtevala.
Crteži su,odupirajući se njenim prisilnim potezima prstiju,ignorisali zahtevane linije,pa su nakon višečasovnog rada umeli da završe zgužvani na podu.
Slikarska platna su nakon bojenja,prebojavanja i upornih korekcija obeleženih njenih perfekcionističkim okom,sve češće ostavljana nedovršena.
Užasnuta,primetila je da je njena vešta slikarska ruka ne služi tako dobro kao ranije.
Strepeći,postala je svesna da joj se ista stvar dogadjala i pri pisanju.
Reči su joj se otimale,odbijale poslušnost sopstvenog poretka u značenju rečenice.
Često su joj bežale i nisu joj dozvoljavale da ih poveže u ciljanu,smislenu celinu.
A onda je i takva verbalna,od reči sačinjena slika znala,poput slikarske,da završi kao neupotrebljiva.
Pitala se,rezignirano,da li je to najava pristiglog sindroma duboke starosti?
Strepela je od samog saznanja,a već je to i profesionalno znala,da je nužno da prihvati očigledno "nemoćanje pameti".
Intelektualne funkcije sa godinama slabe i njihov pad je poražavajuća činjenica...nehuman,neminovan i definitivan,
ireverzibilni proces.
Koračala je uskom i strmom ulicom koja se završavala stepeništem iza kojeg se prostirala šljunkovita staza,porinuta direktno u more.
Koščata,preplanula,u cvetnom sariju,laganim korakom je prosto lebdela...mala stopala u mokasinama boje peska,kao da nisu dodirivala užareni asfalt.
U ruci je stezala torbu "Dell inspiriona" .
Uz njegovu pomoć,već danima piše knjigu sećanja na ljude koji su bili važni u njenom životu...neki su usmeravali njene puteve,a neki su ih gradili zajedno sa njom.
Radni naslov autobiografskog dela joj se i dalje činio konfuznim..."Kao pesak koji klizi kroz prste...".
Smisliće možda neki "funkcionalniji",obećala je sebi.
Na terasi iznajmljenog apartmana ostalo je prazno platno na štafelaju.
Naslikaće kasnije neki od klasičnih morskih motiva kojima je vična...inspiracija je danima ne pohodi.
Sa gnušanjem je pomislila kako je već postala stereotipna u tome.
Ali,tešila se...njeni se prijatelji uvek obraduju ovakvom poklonu.
Zakoračila je stepeništem...ono je bilo kapija iza koje se prostiralo,dokle god pogled seže,beskrajno vodeno dvorište.
Tu pored,levo,nalazio se minijaturni restoran u koji je često navraćala.
Četiri stola pod suncobranima na popločanoj terasi i mali šank sa nadstrešnicom od bambusove trske.
Tipičan izgled caffea u malim ribarskim selima,upečatljiv motiv i na njenim slikama.
Stolu je prišao i pozdravio ju je već oficijelnom ljubaznošću,kao starog znanca,crnokosi tršavi mladi barmen :
"Neskafa...naravno,madam!"
Postavila je Dell-a ispred sebe...crvena lampica je pokazala da je Dell budan.
Otvorila je metalne stranice i na ekranu su zaiskrila poznata slova,ispisana na početku svakog njihovog susreta:
"Hy,Leyla...Dell love you..shall we go on,dear?"
Osmehnula mu i ponovo je uhvatila sebe u besmislenosti upućenog osmeha...
Ali,imala je opravdanje za uvek isti sumanuti ritual...on je bio njen veran,najpostojaniji prijatelj.
Uzvratila mu je:"Yes,Dell..we will go on always ahead,dear..."
Kada se na sto spustila šolja mirisne neskafe,prva slova na tastaturi su već bila otkucana njenim vitkim prstima.
Njen um je precizno beležio trenutke od kojih je gubila dah i nakon kojih više nikada nije ostajala ista.
Jer,trenutak je nekada i duži i veći od večnosti...
Hronološki,redjale su se slike sećanja,praćene muzičkom podlogom sa Youtube-a.
Šerbedžija je specifičnim glasom i neponovljivom intonacijom izgovarao legendarne Arsenove reči.
Stihovi,kao da su bili napisani za nju mnogo godina unapred i kao da su decenijama čekali da ih prihvati kao sopstvene.
Ona i jeste bila autentična Ines...
"Znam da ce biti još mladosti,
ali ne više ovakve;
u prosjeku 19...
Ja neću imati s kim ostati mlad,
ako svi ostarite
i ta će mi mladost teško pasti.
A bit će ipak da ste vi u pravu..
jer,sam sam na ovoj obali
koju ste napustili i predali bezvoljno,
..i ponovno počinje kiša,
kao što vec kiši u listopadu
na otocima
...more od olova i nebo od borova,
udaljeni glasovi koji se miješaju:
glas majke, prijatelja, kćeri,
ljubavnice, broda, brata..
na brzinu pokupljeno rublje pred kišu
..i nestalo je svjetla s tom bjelinom.
Jos malo šetnje uz more i gotovo..
Ne daj se, Ines....."
~~~~~~~~~
Ps.
In memory for Leyla....a quarter century before.
~ On the small willage,near to Albanian border....august,year `11 ~
...
Нема коментара:
Постави коментар